Moram da kažem da sam u nekim periodima uspevao da postignem visok stepen koncentracije, ali i to se menja u vremenu i prostoru.
Jednu knjigu sam uspeo da napišem čak i u vojsci, što zvuči paradoksalno. Onog trenutka kada je tema jasna, kad stvaralac, što bi se reklo, izađe na zelenu travu, nije bitno da li je u igri vino ili čovek namćor, kazao je u intervjuu za "Nezavisne" Mileta Prodanović, uvaženi slikar i pisac, redovni profesor na Fakultetu likovnih umjetnosti u Beogradu i još aktuelni predsjednik Nacionalnog savjeta za kulturu Republike Srbije. Ovako je, zapravo, glasio odgovor na pitanje kako izgledaju njegovi procesi stvaranja, da li je, kako je to govorio Momo Kapor, dok piše namćor povučen u tišinu, ili dok slika veseli stvaralac u ateljeu gdje ga uvijek čeka čaša dobrog vina i muzika u pozadini. Sa Miletom Prodanovićem, čija profesionalna biografija sa bibliografijom broji čak 35 stranica kucanog teksta, razgovarali smo u prostorijama Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske, gdje je stigao radi promocije monografije "Inventarska kutija Marije Dragojlović".
NN: U monografiji ste zapisali da se rukopis Marije Dragojlović nije radikalno mijenjao od njene prve samostalne izložbe do danas.
Prodanović: Umetnik u 20. i 21. veku može da zauzme tu neku strategiju radikalnog menjanja pristupa, međutim neki sloj uvek ostaje isti. Ono što je najznačajnije za delo Marije Dragojlović je to da jedan krug tema i jedan intenzitet tog rada ostaje isti, ali se menjaju mediji i mnogim temama se Marija vraća ciklično i zbog toga je koncepcija ove knjige bila rečničkog, a ne hronološkog karaktera.
NN: Što je nesvakidašnji pristup u pisanju monografija…
Prodanović: Mislim da je za ovu monografiju i za život Marije Dragojlović jako važno pomenuti život Branka Vučićevića, velikog filmskog stvaraoca, koji je bio njen muž i koji je nažalost preminuo ove godine. Posebno je važno istaći to da je rukopis ove knjige koju sam pripremio o svojoj prijateljici i koleginici u stvari bio posljednji rukopis kojeg je Branko čitao i to je meni posebno bitno. U svemu što sam pisao u književnosti on je bio jedna vrsta nemilosrdnog kritičara. Ja volim, zapravo, ljude koji dubinski čitaju to sve i sama činjenica da je ovaj rukopis kod njega pod znacima navoda prošao meni je dosta važna.
NN: Kada je riječ o ovom rukopisu i o Vašim naučnim tekstovima, zanimljivo je što je tu tanka linija između naučnog i umjetničkog pristupa. Interesuje me da li ste Vi pišući naučne tekstove počeli da se bavite, nazovimo je, lijepom književnošću ili je bilo obrnuto?
Prodanović: Ne bih ja te tekstove baš nazvao skroz naučnim. Kod mene je geneza išla otprilike ovako. Ja sam, dakle, studirao slikarstvo i nisam mnogo mislio da ću se baviti drugim stvarima u životu, ali nekako tokom studija, kada sam počeo da izlažem sa grupom "Alter imago", mi smo uvek pisali komentare i uvodne tekstove za kataloge tih izložbi. U pokušajima da to približimo i objasnimo ljudima, svi ti tekstovi su dobili neku, uslovno rečeno, književnu autonomiju i zapravo moja prva knjiga koja je izašla 1984. se rodila iz tih tekstova. Tu je da kažemo neko mesto divergentnosti kojom se ja bavim. Mislim da je u 21. veku već odavno prošlo vreme totalne specijalizacije ljudi. Ljudi za života promene dve ili tri profesije. Sticajem spoljnih ili unutrašnjih okolnosti ja prosto volim da se nekako prelivam iz jedne oblasti u drugu. Stalno sam govorio kada sam više u književnosti da negde u pozadini sazrevaju neki drugi projekti i evo sada je ovo trenutak kada sam malo više prisutan na likovnoj sceni.
NN: Vaša razmišljanja o specijalizaciji očigledno dijeli i Nobelov komitet. Kakav je Vaš komentar na to što je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost?
Prodanović: Moram da priznam da je za najveći broj ljudi šokantna ta činjenica, ali prosto vremena se menjaju i koncepcija nagrade se menja. Podsetio bih vas da je jedan od ranijih dobitnika bio Vinston Čerčil, tako da nedostatak specijalizacije ljudi u ovom vremenu je tek donekle zanimljiv. Smatram da dodela nagrade Bobu Dilanu nije toliko personalna, koliko je to nagrada jednom načinu života i jednoj poetici koju najpreciznije otelotvoruje on. Da je živ Džon Lenon, možda bi danas dobio Nobelovu nagradu umesto Boba Dilana.
Likovna scena u Banjaluci
NN: Da li pratite šta se dešava na ovdašnjoj sceni i da li postoje neka imena koja su Vama lično značajna?
Prodanović: Pratim segmente te scene, prije svega događanja na Akademiji umjetnosti u Banjaluci gde rade moji prijatelji Veso Sovilj i mnogi drugi i pratim izvanredne stvari koje radi ova institucija gde mi sada sedimo, a to je Muzej savremene umjetnosti RS koji ima veoma naglašenu regionalnu dimenziju, što je za Banjaluku veoma važno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.