Na "Brankovom kolu" bio sam domaćin jedinstvenoj pesničkoj duši, Zdravku Popoviću Gajku iz Modriče.
Poeta, recitator, boem, iskušenik Poezije, dobri pustolov i vitez Stiha, nikoga nije ostavljao ravnodušnim svojom pojavom i nastupom. U očima je nosio svetlicu koja se razgorevala u hipnotičku grmljavinu poezije. Kao neku vrstu kosmičkog zadatka, govorio je pesme drugih, velikih pesnika, mnogo više i češće nego svoje. Kao da je želeo reći: "Ima vremena za mene, možda". Govorio je Branka, Lazu, Disa, Dučića, Crnjanskog, Ujevića, Drainca, Miljkovića...
Gajkova treperava ličnost izazivala bi namah pažnju prisutnih, a kada bi, nezaustavljivo i dramatično, počeo da govori poeziju, glasom krupnijim od svoga fizičkog izgleda, svi bi prekinuli eglen i mimiku, ćućorenje i šapat, i pažljivo, kao iznenada izvajane skulpture u prostoru, okamenjeni saslušali do kraja šta to govori ovaj neobični čovek. A onda bi se prosuo dug aplauz.
Bilo je nešto od boje glasa Brane Petrovića u živom deklamovanju Zdravka Popovića Gajka, snažan izraz bespogovorne posvećenosti i odanosti Pesničkoj reči, vera u moć Stiha i Pesme, spremnost da se u svakom trenutku junačka "glava luda" položi na giljotinski panj Poezije, u znak apsolutne predanosti tom milenijumskom divnom čudu ljudskog duha i talenta.
Pre tridesetak godina pojavio se Gajko na "Brankovom kolu", pozivajući se na svoga zemljaka, pesnika Simona Grabovca, naturalizovanog Novosađanina. Par godina zaredom uključivao sam Gajka na pesničke "maratone" i "mitinge" na Stražilovu. Obasjan značajem stražilovskog simbola poezije, Gajko se, u "pesničkom hodočašću", radosno penjao zajedno sa poetama i umetnicima na sâm vrh Fruške gore, do Brankovoga groba na Stražilovu, gde je u visu piramidalnog spomenika, ispod krsta, zlatnim slovima ispisano "Srpski narod". I tu je jednom govorio Brankove stihove.
Gajko je nastupao i na poznatim "Boemskim večerima" "Brankovoga kola", u starom novosadskom restoranu "Lipa", kafanskom belegu 19. veka sa kultnom pričom o Srpskoj Atini koja je jedno vreme imala establišment vlasti sačinjen od vrhunskih pesnika, pisaca, slikara, kompozitora i duhovnika.
Najzapaženiji oblik Gajkovog gostovanja, posle nekoliko godina "dokazivanja" na čuvenoj pesničkoj manifestaciji, ogledao se u nastupu na 22. "Brankovom kolu", koje je, po tradiciji besedom o Radičeviću, otvorio Ljubomir Simović. Posle podnevnog svečanog otvaranja "Brankovog kola" u najstarijoj srpskoj gimnaziji, u Sremskim Karlovcima, uz ručak s tamburašima na obali Dunava, Gajko je kao naperena puška u hodu oko dugačkog stola kazao nekoliko antologijskih pesama srpskih pesnika.
No, to nije taj najzapaženiji nastup, bio je možda jedan od najneobaveznijih, neka vrsta lirskog performansa, tako dragog Gajku i onima koji ga dobro poznaju, neki oblik demistifikovanja stegnutih protokola i ubrizgavanja čiste poezije u aortu konkretne situacije. Dakle, 10. septembra 1993. godine, na 22. "Brankovom kolu", u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u 22 časa, izveden je program "Pesničke pozorištarije", gde su kao glavni pesnici, i kao neobičan, dotad nikad viđen spoj, učestvovali Raša Popov i Zdravko Popović Gajko i njihovi gosti Vesna Čipčić i Novak Bilbija, dramski umetnici.
I tu se Gajko pojavio sa svojim čuvenim šeširom po kojem sada u njegovom zavičaju jedna nagrada nosi ime. Na trima fotografijama koje prilažem uz ovaj tekst vide se i Duško Trifunović, Đorđo Sladoje, Ljupko Račić, Budimir Dubak, Ranko Čolaković, Miodrag Raičević, Danilo Jokanović, Gavrilo Mile Princip, voditeljka Karmen Antić i deo negovane publike "Brankovog kola". Glumac Novak Bilbija bio je trenom odsutan zbog pozorišne predstave, ali se kasnije priključio.
Kada bi Gajko kazivao, na primer, rukovet stihova "Tempo secondo" Duška Trifunovića, a što se dogodilo i tog 10. septembra u Duškovom prisustvu, bio je to vatromet pesničkog erosa Zdravka Popovića Gajka, glasovna apoteoza autoru strofa, kojom je fascinirao publiku i izmamio buran pljesak. I sam Duško, videlo se, uživao je i bio ponosan na svoga zemljaka.
I tako, na preskok, kako koje godine, pojavljivao se Gajko početkom septembra, pred sam tradicionalni početak "Brankovog kola", uvek u prvi petak toga meseca, spreman da daruje svoj prilog Branku Radičeviću, pesnicima i publici, poeziji i umetnosti, uopšte. Uz rat, i tokom rata, nije ga bilo neko vreme, brinuli smo o njemu. Pojavio se pomenute 1993. godine, a onda nestao, pa se opet pojavio.
Gajko je imao odvažan boemski oreol čije su okrunjene varnice, padajući na prisutne pisce i umetnike, tek davale smisao "ukletog pesničkog" prisustva i neizbežnog "pobratimstva lica u svemiru". Bez Gajkovih dolazaka na "Brankovo kolo", sećanja bi bila siromašnija. Nosio je sudbinski bol Lepe Reči, koji nedostaje mnogima. Bio je to njegov ulog na sve ili ništa. Zato, Zdravko Popović Gajko nije zaboravljen.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.