BEOGRAD- Ako je nekome dat pravi talenat, onda mu je data i ozbiljna inteligencija da taj talenat vodi sam, da ga vodi instinktivno. Kada me sad pitate šta je najvažnije za uspeh, to su inteligencija i harizma, sve ostalo posle sledi, kaže u intervjuu za "Nezavisne" Jadranka Jovanović, operska diva, koja je sinonim za vokalnu umjetnost u Srbiji i mnogo šire.
Primadona Beogradske opere, koja je s ulogom Karmen imala čak 11 svjetskih premijera, svake godine ima brojne nastupe u prestižnim umjetničkim centrima širom svijeta, za svaki nastup se temeljno priprema i poznata je po perfekciji i harizmi.
"Prosto je neverovatno da je meni suđeno da živim u jednom umetničkom vrtlogu već 36 godina i to je jedna buktinja, jedna strasna vrteška, da i se i sama čudim što je meni tako nešto namenjeno. Šalim se, naprotiv, mnogi bi priželjkivali tako nešto, a kod mene je tako od prvog dana", kaže primadona, kojoj je nedavno urečena i Vukova nagrada za 2015.
NN: Svake godine imate brojne nastupe, a i ovu 2016. ste počeli dinamično. Bili ste nedavno u Njujorku, pa ste imali osmomartovski nastup u Nišu, a ove sedmice nastup u Francuskoj u okviru Dana Frankofonije. Da li će Vas publika u Republici Srpskoj imati prilike gledati i čuti uskoro?
JOVANOVIĆ: Jako bih volela da imam nastup u Republici Srpskoj, to je moja velika želja. To je čudno i ne bih želela da zvuči kao nekakva demagogija, inače nemam rođaka, dalje familije s tih prostora, ali moje osećanje je vezano za taj prostor, to nosim u srcu. Poslednjih šest godina imala sam po nekoliko nastupa u Americi i sećam se da sam posle Kenedi centra imala poziv da ostanem u Šervilu, gradu blizu Čikaga. Tu je bilo obeležavanje stogodišnjice srpske pravoslavne crkve, na kojem je tada govorio i predsednik RS Milorad Dodik, tako da su me iz njegovog okruženja pitali da nastupam 9. januara, za Dan Republike, ali se spletom okolnosti to nije dogodilo i žao mi je. Prošle godine sam nastupala u Trebinju i nekako najviše i najtoplijih poziva dobijam upravo iz Trebinja, a volela bih doći u Banjaluku, dugo nisam bila.
NN: Nastupali ste u mnogim svjetskim metropolama i prestižnim kulturnim ustanovama, kao što su milanska Skala, "Karnegi hol"... Takođe, nastupate i u manjim gradovima, pa ste tako prošle godine bili u Trebinju. Ima li neke razlike u tim nastupima i Vašim pripremama?
JOVANOVIĆ: Nema razlike. Povlašteni ste kada ste daroviti, kada živite život pevača kroz klasičnu muziku i sve ove mogućnosti kroz koje vaš dar, vaša imaginacija i obrazovanje mogu da se izraze, a ne samo uz ono što smo učili na akademijama. Mnogo sam to nadogradila i mnogo proširila, nije to samo klasična muzika, to je jednostavno umetnost. Sebe ne doživljavam inače kao pevača, već kao umetnika, jednog, nekog, ali to je privilegija.
Mi mnogo zavisimo od zdravlja, a talenat je sazdan iz toliko raznih nijansi i jedna od njih bez koje ne možemo je zdravlje. Jedina je razlika kada se nastupa, a dešavalo mi se mnogo puta, da nisam sasvim zdrava ili da sam pod visokom temperaturom, samo je tu neka razlika jer se više sekiram, ali inače nema razlike. Pomenuli ste Trebinje, moram da istaknem fascinaciju gospodinom Milivojem Bokićem, koji je insistirao da jedna galerija bude otvorena s klasičnom muzikom. On je tražio Jadranku Jovanović i Olivera Njega, to je njegova želja i neko ko je Trebinju ostavio jednu privatno izrađenu galeriju, to je za poštovanje. Zamislite samo tu svest. Tada smo povezali otvaranje galerije i jedan kocert, koji smo poklonili Trebinju, na opštu radost publike i nas. Najlepše utiske nosim iz Trebinja.
NN: Vi ste dobar primjer kako je neko kao umjetnik velikim talentom i istrajnošću sam uspio do dostigne svjetsku slavu, te nagrade i priznanja, uprkos preprekama. Šta biste danas savjetovali mladim operskim pjevačima ili onima koji to žele postati?
JOVANOVIĆ: Više stvari je potrebno za uspeh. Uvek je teško za mlade, ali mislim da je na neki način bilo lakše kada sam ja počinjala, iako se verovatno oni koji su tada počinjali kao i ja ne bi s tim složili. Tada sam kao mlada početnica znala i osećala svoj talenat, ali nisam imala iskustvo da vidim u kojoj je on meri jer pravi talenat nije jednoznačan. To je milion nijansi. Vi mislite da ako imam lep glas, to je talenat. E pa to je nedovoljno. Sada s ovim iskustvom znam koliko pravih stvari čini pravi talenat. Sve ostalo je polovično i nije pravi talenat. Pravi talenat ima i vrednoću, sposobnost, inteligenciju, disciplinu, rad, volju, želju, harizmu, dobrotu, samoispitivanje, tolerantnost i poštovanje svakoga ko je i mrvicu napravio. To je sve pravi talenat. Nad pravim talentom uvek neko bdi, kako se to zove, kosmos, bog, sudbina... Tada nisam znala da procenim sve ovo što sam vam rekla o talentu, osećala sam da je nešto u pitanju značajno, ali sam mislila da je lokalno, da je nešto na prostorima tadašnje Jugoslavije, ne sanjajući da je moj talenat daleko prevazilazio to lokalno. Imala sam pozive u nekim drugim republikama, ali samo ne u svom gradu, Beogradu. Mislila sam da je moj talenat smešten u jednog solidnog umetnika Beogradske opere, a meni je sudbina time što mi to nije dala s preprekama da nađem svoje mjesto činila stalno uslugu koju tada nisam razumevala. Mnogo me je više videla sudbina nego što sam samu sebe. Zato mi je davala prepreke i emotivne udarce jer me čuvala za nešto mnogo više.
Veliki trenutak za operu je bio kada su tri tenora održala prvi veliki koncert na stadionu, gde su pevali klasiku, popularnu, od najlepših operskih arija za koje ljudi i ne znaju da su operske arije, ali ih pevuše. Od tog trenutka opera je ušla u domove širom sveta.
Mladi ljudi vide finalni produkt, lakoću pevanja, lepu muziku, lepotu, uživanje na licima, aplauze, popularnost, crveni tepih, sreću, ne znajući da su iza toga mukotrpan, ozbiljan rad, disciplina, nezadovoljstvo sobom tokom vežbanja, korigovanje, strogoća, svakodevno vežbanje, svakodevna forma, svakodnevno osluškivanje, strogoća prema sebi. Paralelno s tim stvarima počinje mnogo mladih ljudi da želi to biti, zato i kažem da je možda na neki način bilo lakše kada sam počinjala. Danas ima solidnih operskih pevača i onih koji to žele da budu, neverovatna je količina mladih ljudi koji se bore za svoje mesto i svoju izuzetnost i primećenost kroz umetnost.
Moj savet bi bio - što ste autentičniji, što ste darovitiji, za vas će se brinuti sama sudbina, ali morate mnogo da ulažete. Ja nisam jurila karijeru, nisam jurila ni nagrade, ništa nisam jurila, samo sam iščitavala iz svog srca šta moram, šta želim, šta me čini srećnom.
NN: Šta je najvažnije na putu do uspeha?
JOVANOVIĆ: Ako je nekome dat pravi talenat, onda mu je data i ozbiljna inteligencija da taj talenat vodi sam, da ga instinktivno vodi. Kada me sad pitate šta je najvažnije za uspeh, to su inteligencija i harizma, sve ostalo posle sledi. Sada znam da se u jednoj od stvari zbog kojih neki profesori govore mladima "čekaj, nije ti vreme" skriva dosta egoizma, onog generacijskog. Otprilike "sačekaj, da mi ne smetaš".
Opera je umetnost mladih i treba da krenete rano čim je dar u vama doneo volju i želju. Ja sam sa 26 godina imala ugovor s milanskom Skalom, a sa 28 sam bila jugoslovenska zvezda. Ne možete očekivati da u 45. budete zvezda, iako ima i takvih slučajeva, jer pravila nema, nekome se to dogodi kasnije, ali to je ređe.
NN: Vrlo ste temeljni i perfekcionista u radu. Odakle crpite energiju, imate li neki poseban režim ishrane i vježbanja?
JOVANOVIĆ: Nema tu univerzalnog recepta. U svom životu nikada nisam ušla u teretanu, niti ću, ako me jedino ne demantuje neka zdravstvena situacija, ali zasad ne. Na dinamičnim probama sam celi život, pa klekni, padni, ustani, prevrni se, tokom probe bar 70 puta me bace. Kakva teretana, molim vas? Ima mnogo ljudi koji vežbaju i svako treba da osluškuje svoje telo, i to je poruka mladim ljudima. Mi smo toliko autentični, nema druge Jadranke, niti ima druge vas Vesne. To što ja nemam, imaju neki drugi. Lično mi je važno dovoljno sna, u stanju sam da posle velikih iscrpljivanja spavam i 16 sati, ali to se dešava kada dovedem telo, energiju i emociju do granica izdžljivosti živog bića. Treba mi sna, ali i nešto drugo. To je osećaj harmoničnosti koji nosim u srcu i duši i to do koga mi je prvo stalo. Tu crpim snagu. Talenat je i osećaj za meru, a tu je i težnja ka pravednosti i istini, koja rađa zadovoljno biće.
NN: Poznato je da ste jedna o četiri operske dive na svijetu koje mogu da izvode zahtjevnu ulogu Abigaile u Verdijevoj operi "Nabuko", za koju ste izjavili da je "žilet za glas". Ipak, uloga Karmen je obilježila početak Vaše karijere. Je li to Vaša omiljena uloga?
JOVANOVIĆ: To nije moja omiljena uloga. Može biti i da to ima neke veze s mojim prkosem jer se pevačice toliko bore za Karmen. Rano sam postala svesna koliko morate da se dajete u toj ulozi, a koliko zapravo nemate mogućnosti da dobijate više. Bila sam obožavana u svom životu i kao žena, ne treba mi da budem Karmen da bi me svi voleli, ali opet je sudbina htela da s njom imam 11 premijera, ne predstava, već premijera u svetu. Sa drugim ulogama nisam došla do broja od 11 premijera. Bila sam čak prva Karmen na Bliskom istoku, odnosno prva operska pevačica koja je u Ujedinjenim Arapskim Eiratima nastupala uživo, u Abu Dabiju, a to je bilo 2009. godine. Uloga Karmen me nekako sudbinski pratila, ali kada bi neko rekao da biram između dve uloge, uzela bih neku drugu, a ne Karmen.
NN: Po drugi put niste primljeni da budete profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu, uprokos tolikom talentu i svjetskoj slavi. Imate li ponude od drugih muzičkih akademija da iskustvo i znanje prenesete na mlađe generacije?
JOVANOVIĆ: Imam dve univerzitetske diplome, magistraturu, sviram klavir. Desio se, eto, strah od moje takve biografije i karaktera koji je nepotkupljiv. Godine 2015. drugi put sam konkurisala na Muzičkoj akademiji u Beogradu i ponovo sam odbijena, šta sad tu da kažem. Kao što nisam bila primljena u Beogradskoj operi svojevremeno, kao mlada početnica, pa sam dobila angažman u milanskoj Skali i posle sam išla za Lisabon, pa su se nizali gradovi. Prvi ugovor sam imala 1984. godine, a 1988. godine sam polagala audiciju ponovo, po ko zna koji put, u Beogradskoj operi, iako sam već kao gost pevala u njoj. Nakon svih svetski teatara trebalo je da ne budem primljena, kako je komisija, sastavljena od tadašnjih pevača, glasala.
Bila je sramota tadašnjeg upravnika Velimira Lukića, pa je on, koji nije muzičar, a imao je po Statutu ekskluzivno pravo da svoj glas upotrebi ponekad, i on ga je upotrebio kada je glasao za mene da budem primljena u Beogradsku operu. Ako se profesori na Muzičkoj akademiji toliko boje moje biografije, to je tužno jer nemam drugi odgovor. Može svako u svom srcu da mu neko ne godi, ali kako je moguće da se osim Nikole Mijailovića, našeg baritona, koji ima značajnu umetničku biografiju, niko drugi nije pobunio potiv mog neizbora? Mogu da zaključim da je to jedan strašan strah od mene, jedan strašan rad protiv šireg interesa. Za ove sadašnje profesore imam nedostižnu biografiju i to je tako.
Bilo je drugih ponuda, čak je bilo i predloga iz RS, ali još osluškujem sudbinu gde i kako će me put odvesti jer se ni sada nisam prijavila da pobegnem od pevanja kao što su uradili mnogi koji su profesori. Sudbina ne dozvoljava da budem manje aktivna jer imam toliko poziva za nastupe, a sigurno bi bilo teže da sam profesor.
Osjećaj za modu
NN: Sarađivali ste s kreatorom Renatom Balestrom, za Vas je dizajnirao i kostime za operu "Pepeljuga". Šta za Vas kao damu od stila znači moda?
JOVANOVIĆ: Nikad ne znam šta je moderno, zato što je za mene moderno ono šta kažem da jeste. Naravno da primetim šta se nudi u izlozima, šta je ponuda, pa samim tim nisam potpuno mimo mode, ali ne kupujem modne časopise, nemam pojma koja je boja u trendu, koji stil, meni je to potpuno svejedno, meni je moderno ono što ja hoću, ono što moje oko i srce vide. Iako ne znam šta je moderno, na kraju ispadne i da sam najmodernija, jer sam drugačija. To je moj neki osećaj za harmoniju. Inače volim jake boje, volim čak i jednu finu ekscentričnost, to mi prija, a što kaže jedan moj prijatelj, bivši ambasador, ovu haljinu može da obuče samo Jadranka Jovanović. Ta haljina je sva šarena, videli biste je iz svemira. Ne umem da opišem šta je moda, ali to je ono što, makar se nikome ne dopalo, bude moj odabir. Ako se vide moja duša, moj osmeh i oči prvo, a ta šarena haljina to dozvoljava, onda je ona pravi izbor. Ako je moja ličnost jača od te šarene haljine, onda je ona dobar izbor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
