Postoje ljudi koji su ostavili jak utisak na mene i koji su, kada govorimo o živima, svojim uspesima ili onime čime se bave kupili moju pažnju i interesovanje, a opet za one koji nisu među nama postoji dubok trag u istoriji koji želim da ovekovečim, kazao je Andrej Josifovski.
Ovaj muralista iz Beograda, poznat i pod nadimkom kojim se potpisuje na svojim muralima - Pijanista, nedavno je oduševio region oslikavši mural Ive Andrića na Kubi.
Josifovski, koji je inače arhitekta po struci, uljepšava beogradske, ali i fasade i zidove drugih gradova likovima srpskih vojvoda, sportista, književnika... Ovaj umjetnik do sada je, između ostalih, iscrtao murale patrijarha Pavla, Novaka Đokovića, srpskih vojvoda među kojima je i Radomir Putnik, ali i lik tragično preminule Tijane Jurić, za koji kaže da je bio najemotivniji.
U intervjuu za "Nezavisne" otkriva kako je došlo do toga da se naš jedini nobelovac nađe na Kubi, kako bira likove koje će oslikavati, ali i da li je upoznat sa banjalučkim muralima.
NN: Kako je došlo do toga da na Kubi dobijete mogućnost da oslikate murale i zašto onda baš na njihovim zidovima uz Hemingveja i Andrić?
JOSIFOVSKI: Odavno sam rešio da gde god otputujem ostavim svoj trag, to je glavni razlog zbog koga sam tražio dozvolu za crtanje na zidu. U Havani je sve u znaku Hemingveja, dobro nije baš sve, pola je Ernesto Če Gevara, popularni Če. Neverovatno je koliko oni pažnje posvećuju i na koji način se sećaju svog nobelovca, a mi našeg kao da nemamo. Kada kažem mi, mislim na teritoriju naše bivše zemlje, pa sam zato hteo da pokažem koliko nam je on u stvari važan. "Y tenemos nuestra Hemingway, Yugoslavos, llamado Andric" - "I mi imamo našeg Hemingveja, Jugoslovena, zove se Andrić", pokušavao sam da objasnim radoznalim prolaznicima na lošem španskom.
NN: Naziv Andrićevog najpoznatijeg djela "Na Drini ćuprija" napisali ste ćiriličnim pismom. Na taj način će ćirilično pismo vidjeti i oni koji ga ne poznaju, da li je i to jedan od ciljeva Vašeg rada?
JOSIFOVSKI: To je pismo mog naroda u mojoj zemlji, to je prvo što sam naučio u školi, u istoj onoj gde sam čuo i za Andrića. U svakom mom muralu postoji neka skrivena ili direktno vidna poruka. Mislim da će sigurno zainteresovati posmatrače, a ukoliko znaju španski, moćiće da povežu da je to isto neko delo književnosti jer iznad njihovih glava stoji simbol knjige koja se lista.
NN: Na Vašim muralima su likovi sportista, književnika, srpskih vojvoda, ali uglavnom onih koji se ističu i koji su najbolji u svojim oblastima. Jesu li Vam zapravo ti, uslovno rečeno, veliki ljudi i najveća inspiracija?
JOSIFOVSKI: Lepo ste rekli to "uglavnom", jer zapravo postoje dva koncepta koja razrađujem u crtanju murala. Jedan je, kako ga ja nazivam, komercijalna umetnost, a drugi je ona prava. Pod komercijalnu smatram ono što nažalost najviše interesuje javnost ili ono čime se popunjavaju strane u novinama, uzmite kako hoćete. U svakom slučaju, postoje ljudi koji su ostavili jak utisak na mene i koji su, kada govorimo o živima, svojim uspesima ili onime čime se bave kupili moju pažnju i interesovanje, a opet za one koji nisu među nama postoji dubok trag u istoriji koji želim da ovekovečim. Uvek težim vrhu, tako da mogu da zaključim, ugledam se samo na one bolje od mene i u njima tražim inspiraciju! Inspiracija dolazi u trenutku. Skoro uvek je to neki bunt, borba protiv onoga što ne valja i što nam se u ovim teškim vremenima nameće, zato ime mog brenda i glasi #usracuse.
NN: Najveći dio murala oslikavate u Beogradu. Pretpostavljam da za neke zidove dobijate dozvolu od grada, ali kako građani reaguju kada im tražite da crtate na njihovim kućama ili zgradama?
JOSIFOVSKI: Početna hipoteza Vam nije dobra, jer za najveći deo murala (da ne kažem za skoro sve) nisam imao dozvolu. Upravo ti ljudi u privatnim kućama i zgradama na kojima sam crtao su najveći saveznici moje umetnosti. Zahvalan sam im, a potrudim se uvek da i oni ne ostanu ravnodušni. U početku je bilo teško, ali vrlo brzo sam uspeo da opravdam svoje "šaranje" po zidovima. Sada me sa osmehom dočekuju kada ih pitam da crtam baš na njihovom zidu.
NN: Ljudi uglavnom podržavaju murale u njihovim naseljima, ali da li je nekada bilo negativnih komentara na neke Vaše murale. Kako se nosite sa takvim kritikama?
JOSIFOVSKI: U početku je bilo teško, ali vremenom je sve došlo na svoje. Negativni komentari uvek postoje, za bilo koga u bilo kom poslu. Ima jedna izreka koja kaže: "Ako želiš da izbegneš kritike, ne govori ništa, ne radi ništa i budi ništa!" Odavno sam naučio da se ne obazirem na bilo kakve kritike i provokacije, osim naravno na sugestije ljudi koji zaslužuju moju pažnju, roditelji, porodica, prijatelji, devojka, profesori, za ostale... stvar je jasna.
NN: U čemu je zapravo čar murala, zbog čega su oni u posljednjih nekoliko godina sve popularniji i kod nas? U čemu je njihova moć?
JOSIFOVSKI: Oni su zapravo popularni odavno, samo je taj talas kod nas došao malo kasnije. Ako prošetate po svetskim metropolama, videćete koliko je zapravo taj vid umetnosti važan i koliko se ulaže u tu sferu. Neki gradovi su tako postali simboli ulične umetnosti, kao npr. Berlin, London, Majami... Zato ja volim da kažem da je to kod nas još avangarda. Tako da ni ne čudi Vaše prethodno pitanje kako ljudi gledaju na to. Svaka nova stvar se teško prihvata i sa velikim oprezom, ali sve je češće da u našem regionu naiđete na velike iscrtane površine. U čemu je čar, ne znam tačno da Vam kažem, ali za mene je to postala strast. Svakodnevno razmišljam kako će jedan grad živeti sa novom slikom koja doprinosi njegovom vizuelnom identitetu, a isto tako bitno je kako ona izgleda u kontekstu. Nije baš svaki zid idealan za mural, a umetnost i jeste u tome uklopiti zid, sliku i okolinu.
NN: Postoji li neki mural koji Vam je bio najzahtjevniji u smislu dugog rada na njemu, ali i neki koji Vam je emotivno bio težak za rad?
JOSIFOVSKI: Najviše emocija sam u oba slučaja ostavio sa ove strane reke. Bila su dva najzahtevnija. Jedan je najveći mural u Srbiji u dvorištu moje osnovne škole "Lazar Savatić" u Zemunu, koji sam radio sa grupom od još jedanaest umetnika i drugi na kome sam radio samostalno u Srpskoj Crnji - mural sa likom Đure Jakšića.
Najemotivniji je svakako bio onaj u Subotici, gde sam morao da odgovorim na poziv oca tragično nastradale devojčice, ali zasigurno je da tako nešto više nikada neću raditi.
NN: Ono što me je negdje fasciniralo je činjenica da i pored toga što za Pijanistu sada zna cijela Srbija, region, ali i ljudi van granica Balkana, Pijanista ostaje skromni dečko iz Beograda, kojem je mišljenje njegove majke i oca i dalje na prvom mjestu?
JOSIFOVSKI: Ovo je možda jedno od najlepših pitanja koje mi je ikada postavljeno, iako nisam tačno siguran na šta ovde treba da ogovorim. Drago mi je da se to primeti jer ja mislim da je zaista istina to što ste napisali, samo što nisam siguran da me zna baš toliko ljudi. Ja sam samo jedan običan i skroman momak, asistent sam na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, crtanje murala je moj hobi, a ja ceo svoj život uživam u stvarima koje radim. Roditelji su me lepo vaspitali i obrazovali i zauvek ću im biti zahvalan na tome.
NN: Pretpostavljam da ste upoznati i sa muralima koji su u protekloj godini nastali u Banjaluci. Autor jednog od njih je i Vaš prijatelj i učitelj Artez. Kako Vam se dopadaju?
JOSIFOVSKI: Naravno, redovno pratim dešavanja na sceni, a to što je Banjaluka dobila poslednjih godina su možda i najbolji murali u Evropi. Imam puno rodbine u Republici Srpskoj, a nadam se da ću jednog dana i ja imati priliku da se popnem na skele uz neki od vaših zidova. Artez je neko ko je zaslužan za to što sam uzeo sprej i počeo da crtam, nikada neću zaboraviti kada je rekao: "Ajde, Joso, šta čekaš?!" Nismo puno puta crtali zajedno, ali svakako da će taj period doći. Zajedno smo organizovali, osmislili i oslikali pomenuti najveći mural. Pratim redovno njegov rad i on mi je velika inspiracija, a poslednjih nekoliko godina penje se na sam vrh grafiti pozornice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.