Kad god vas odbiju, to je uvek grubo, nema nežnog odbijanja, to je uvek đon u facu. Ako pišete, morate da prihvatite da vas izadavač odbije. Ne možete bez toga da budete pisac i ne možete pisati za fioku, smatra Eva Ras, čuvena glumica, slikarka i spisateljica.
Rasova, koja 1. januara puni 75 godina, domaćoj, ali i svjetskoj publici, postala je poznata zahvaljujući brojnim ulogama u jugoslovenskim filmovima. Između ostalih, igrala je i u filmovima "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a", sa kojim je postigla svjetsku slavu, a ostaće upamćena i po ulozi u filmu "Biće skoro propast sveta". Kao pisac, debitovala je 1972. godine knjigom "Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši", a potom je objavljivala romane, zbirke pripovjedaka i poeziju. Prilikom gostovanja u Banjaluci, Rasova je pričala o projektima na kojima je trenutno angažovana, šta joj znači pisanje, ali i mogućnost da još glumi.
NN: S kakvim osjećanjem doživljavate praznike koji su na pragu i novu godinu. Imate li neke želje ili planove koje biste željeli da ostvarite?
RAS: Iznenađena sam da imam 75 godina i da sam još živa, jer nikada nisam imala planove da živim toliko. Ja živim onoliko koliko moj Bog hoće da živim. Srećna sam kada dobijem priliku da i sada igram u nekom filmu, a još srećnija što me oči još služe da mogu da pišem. Živa sam i to je najbitnije.
NN: Kada već spominjete nove uloge, nedavno ste igrali u filmu "General", gruzijskog reditelja Bakura Bakuradžea, čijom ste predanošću bili potpuno iznenađeni.
RAS: Jeste, on ne jede, ne spava, ne priča. Kada kamera ide, on je u kameri, on se pretvori u vas. Mene je bilo sramota, jer je on gladan, neispavan, a ja naučila da sam i sita i naspavana, tako da nas je posramio malo. Ovo novo vreme se tako ubrzalo da svi kažu kamera ide, akcija i vi se pretvorite u lik, a on je nama davao pauze po pola sata da se pripremimo za lik.
NN: Vi u tom filmu igrate generalovu ženu, a riječ je zapravo o priči o Ratku Mladiću?
RAS: To je film o progonjenom čoveku bez političkih boja i zauzimanja stavova da li je on bio ratni zločinac ili veliki vojskovođa. Sve dok nisam zaigrala ovu ulogu mislila sam da ja uvek igram jadnice sa margine života, te gluvonema, te muž je maltretira. Sada sam shvatila da to nije tako, jer sam igrala i znamenite ličnosti pa čak i sadašnju englesku kraljicu.
NN: Koliko Vam je u tim godinama teško glumiti, psihički, ali i fizički?
RAS: Nije mi teško! Prezirem sebe što sam još glumica, ali sam veoma srećna kada dodbijem određenu ulogu. Istovremeno sam i najstarija književnica u Srbiji.
NN: Nedavno ste završili i knjigu "Autobiografski roman o ljubavi koja nikad ne umire? Međutim, problem je što još niste našli izdavača?
RAS: Donela sam tu knjigu na CD-u u Banjaluku i dok smo je štampali ovde, bilo je mnogo zanimanja. Naravno, ljude zanima roman o ljubavi koja nikad ne umire. Ja sam živi svedok, materijalizovana žena, koja posle smrti svog muža i dalje voli tog čoveka i nije se udavala niti imala ljubavnike. Nije normalno da ja u 75. godini života ne mogu da nađem izdavača. Ali neću odustati, jer su izdavači odbijali i mnogo veće i značajnije pisce od mene.
NN: U čemu onda izdavači vide korist, koja je to vrsta literature pogodna za njih?
RAS: Oni bi najradije da štampaju novac da je dozvoljeno! Štampali bi novac, jer im se gaće tresu, a tresu se jer je internet učinio svoje. Ja mogu potpuno besplatno da na toj mreži objavim svoju knjigu. Međutim, nije mi važno da mi knjiga izađe u elektronskom izdanju, već želim da je ljudi imaju u rukama. Mene je Bog stvorio da brinem o srpskoj kulturi, a ne o svetskoj. Uvek se nađu ljudi koji ipak žele da izdaju tu knjigu i ja verujem u to da će neko doći i reći: "E, ja baš hoću da objavim knjigu Eve Ras".
Kada piše, ne ide u toalet
NN: Mnogi pisci kažu da ih pisanje oslobođa i pomaže u prevazilaženju nekih kriza. Da li je i sa Vama takav slučaj?
RAS: Ne oslobađa me uopšte. Kada pišem, ja se toliko zanosim da po 16 sati ne idem u toalet, ne pijem vodu. Dok je bilo vreme pisaće mašine, svi smo preskakali papire po stanu, jer sam znala da mi je neki deo u spavaćoj sobi, jedan u kupatilu, jedan u hodniku i cela kuća je bila od papira. Ali sada kada kucam na kompjuteru, ne zauzimam prostor, ali je zauzeta moja svest, da sam ja isto toliko ugrožena kao što sam bila i ranije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.