Milovan Vitezović, srpski književnik, podjednako uspješan u formi poezije, romana, drame, eseja, kritike, aforizama, televizijskih i filmskih scenarija, za "Nezavisne novine" rekao je da je njegov junak Mihajlo Knežević iz "Lajanja na zvezde" danas najcitiraniji pisac na društvenim mrežama.
"To godi i ne mogu reći da je svejedno. Taj junak sam delimično ja, sakrio sam se iza drugog imena i prezimena, iako je Vitezović i Knežević sasvim srodno, ali sam zadržao nadimak Filozof, koji sam imao u gimnaziji", između ostalog rekao je Vitezović.
NN: Dobitnik ste brojnih nagrada, posljednju "Vibovu" za ukupan dopronos satiri. Šta za Vas znače književne nagrade i koja je Vama najznačajnija dosad?
VITEZOVIĆ: Književne nagrade najviše znače za knjige i na neki način skrenu pažnju i na pisce, po kojima su nazvane, i to je nešto zašto ja poštujem i primam nagrade i naravno obavezuje me svako ime. Probam da sve nagrade na taj način shvatim i tako sam im i zahvalan. Naravno, postoje neka velika imena koja čoveku daju za pravo i više od tog. Recimo, Vukova nagrada, Kočićeva nagrada, Domanovićeva nagrada...
NN: Prezimenom Vam je predodređeno da budete vitez u onom čim se bavite, a to je književnost?
VITEZOVIĆ: Za prezime ja nisam ni zaslužan ni kriv, ono je nasleđeno i sve vreme me etički obavezuje da budem dosledan, da ne budem neki Skoković ili ne znam šta drugo. Igrom slučaja pratile su me i titule i nagrade viteza. Pre je "Gde cveta limun žut" dobio "Viteza" u Moskvi. Potom sam primljen u red "Vitezova slovenske duhovnosti" - opet je to bila ruska priča. Onda su me ovde, ima nekoliko godina, proglasili "vitezom srpske kulture". Tu je i list "Vitez", pa su mi oni dodelili njihovu glavnu nagradu za dečju književnost. Potom Sveti sinod SPC i patrijarh Irinej dodelili su mi orden despota Stefana Lazarevića, koji je opet pripadao onom čuvenom evropskom redu zelenih vitezova, onda je došao najzad i za film "Šešir profesora Koste Vujića" ponovo "Zlatni vitez" iz Rusije, tako da viteza ima mnogo više nego što mene ima.
NN: Pisali ste o princu Rastku, Vuku, Steriji, kralju Petru i mnogim drugim istorijskim ličnostima, danas pišete o Ćopiću. Koliko su istorija i geografija iz koje ste potekli pomogli da stvorite tako značajan opus?
VITEZOVIĆ: Mislim da istoriju čovek naprosto treba da zna da bi znao gde je on, gdje je njegov narod, a narodu pripada jezik, pa prema tome i sa te strane. Sa druge strane opet ja sam po obrazovanju dramaturg, a drame su ipak istorijske teme, uostalom i Šekspir nas uči da je istorija podložnija drami nego sve ostalo.
NN: Gdje su umjetnost i politika po istorijskom značaju, a gdje po budžetskoj zastupljenosti u Srbiji i okolnim zemljama?
VITEZOVIĆ: Po budžetkoj zastupljenosti to su neki promili. Recimo, u Austriji teatar ima budžet koliko ima vojska. To je jedan odnos koji mi nikad ne možemo dostići. Nažalost, kultura je u poslednjem vagonu tranzicije na osnovu svega što je tu, ako ta tranzicija uopšte i zahvata kulturu. Kultura opstaje na sopstvenom dahu, na dahu njenih autora. To je ono što je održava. Što se tiče istorijskog značaja, mi ne znamo kojih je to sedam ministara prosvete i kulture bili u Domanovićevo vreme, a znamo Domanovića. Ko je sve u Vukovo vreme bio popečitelj?! Tu srećom znamo za Steriju, jedno vreme da je bio načelnik popečiteljstva. Znamo da je i Dositej bio popečitelj jer cela istorija civilizacije se određuje prema umetnosti i kulturi. Naravno, određuje se i ratovima, ali to je druga vrsta priče - napredak civilizacije određuje se prema kulturi i toga moramo da budemo svesni. Što toga nismo svesni, to je opet druga vrsta priče. Ja kad vidim lica iz Skupštine zapitam se da li je iko tamo u poslednje tri godine pročitao ijednu knjigu.
NN: Da li su mladi 1968. imali više razloga za pobunu od mladih danas?
VITEZOVIĆ: Svaka generacija da bi bila generacija morala bi da bude buntovna i da se buni. Sada ako pričamo o samoj generaciji 1968. ona je tada bila neverovatno u pravu, a danas ne samo kod nas nego na raznim mestima, u funkcijama je vlasti i legla je, što bi se reklo, na rudu. Počevši od ovdašnjeg Danijela Kon-Bendita, koji je i nas osuđivao u jednom momentu u Evropskom parlamentu itd. Nažalost, to je generacija koja je pristala na sve protiv čega je bila. Doduše, tu ima i onoga, ko god nije buntovnik u mladosti bez srca je, a ko to ostane posle mladosti, bez pameti je.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.