Vasil Hadžimanov, sin Senke i Zafira Hadžimanova, rođen u Beogradu u muzičkoj porodici, još od svoje pete godine bavi se ovom umjetnošću.
Njegov djed, po kome je dobio ime, bio je makedonski etnomuzikolog i pedagog. Nastavivši tradiciju, Vasil mlađi diplomirao je klavir u Bostonu u Americi, na muzičkom koledžu "Barkli". Po diplomiranju seli se u Njujork, a nakon godinu dana provedenih u toj metropoli, 1997. vraća se u mjesto rođenja, kada i osniva "Vasil Hadžimanov bend". Njegov bend do danas je snimio pet studijskih albuma i zabilježio nastupe na jazz festivalima širom Evrope i svijeta. Njihova muzika je spoj balkanskih, tradicionalnih folk ritmova i zapadnih modernih muzičkih stilova (jazz, funk, word music). Što sa bendom, što sam, Hadžimanov je svirao na koncertima s imenima poput Bisere Valetanlić, Slobodana Trkulje, Vlatka Stefanovskog, Dejvida Binija, Nigela Kenedija i mnogim drugima.
Sa poznatim francusko-srpskim pijanistom Bojanom Zulfikarpašićem, 1. februara na "Kolarcu" u Beogradu prvi put će "ukrstiti dirke". O tome, ali i o sebi, muzici i planovima za budućnost govorio je za "Nezavisne novine".
NN: Šta dosadašnje probe sa Bojanom Zulfikarpašićem obećavaju publici 1. februara na "Kolarcu"?
HADŽIMANOV: Mogu samo da kažem da sam ja prezadovoljan i da Bojan i ja dišemo kao jedan kad sviramo zajedno. Repertoar se sastoji od njegovih i mojih autorskih pesama, kao i od nekoliko numera poznatih jazz umetnika koje obojica veoma volimo i poštujemo. Drugi deo koncerta je posvećen elektronskom delu našeg rada, na kome nam se pridružuju dva eksperta u tom polju: producenti Rahmanee i Uce.
NN: S obzirom na to da ste svirali sa mnogim zvučnim imenima i na raznim mjestima, da li postoji koncert koji Vam je najviše značio u karijeri?
HADŽIMANOV: Ne mogu da odvojim jedan koji je presudan. Svi su jednako bitni i tako se i ja ponašam kad god se popnem na binu, bilo da je najmanji klub, ili neka velika i značajna sala ili festival.
NN: Ko je kome više podario: porodica Hadžimanov muzici, ili muzika porodici Hadžimanov, gledajući tri ili četiri generacije unazad?
HADŽIMANOV: Mislim da se međusobno pomažemo i čuvamo i, kako stoje stvari sa mojom kćerkom Martom, ta tradicija će se nastaviti.
NN: Kada možemo očekivati da će džez ući u glavni tok, ili kako se to danas kaže mainstream, muzičke scene u regionu?
HADŽIMANOV: Nikad, a možda ni tada. Jazz nikad neće biti mainstream i ne mora ni da bude. Ono što, međutim, može da bude je ono što jeste svuda u svetu, umetnički muzički pravac koji je kulturno i edukativno jednako značajan kao i klasična muzika. Samim tim zaslužuje svoje mesto u medijima, muzičkim školama, koncertnim programima, a iznad svega zaslužuje mnogo više pažnje od državnih kulturnih institucija.
NN: Da li biste donijeli klavir na Trg Republike i svirali pet dana i pet noći bez prestanka kada biste znali da bi taj potez otjerao sav muzički kič i šund iz Srbije?
HADŽIMANOV: Mogu ja da sviram i 50 dana i noći, ali muzičkog kiča će i dalje biti i neka ga. Svuda ga ima, pa što ne bi i kod nas. Problem leži u tome da smo mi godinama osuđeni na samo jednu opciju koju nam serviraju svakodnevno, a ta nemogućnost izbora i nedostupnost muzici koja je na mnogo višem kulturnom nivou ima poražavajuće efekte i na IQ nacije, a i na generalno agresivnu atmosferu u našoj zemlji koju ova muzika prouzrokuje.
NN: Koji su budući planovi "Vasil Hadžimanov benda" i kada možemo očekivati Vaš koncert u Banjaluci?
HADŽIMANOV: Banjaluka je nekad bila grad u kome smo imali najjaču publiku. Nažalost, sve ređe nastupamo tamo i zbog toga mi je baš žao. Nosimo pregršt divnih uspomena sa naših nastupa u Banjaluci i obližnjem Zelenkovcu i nadam se da ćemo se uskoro ponovo družiti na nekoj od banjalučkih scena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.