Marko Šelić Marčelo, reper, pisac, kolumnista i čovjek čiji stihovi odolijevaju vremenu, ali i raznim političkim strujama na našim prostorima, smatra da stvaralac mora da ugradi svoje meso u ono što stvara, cijelog sebe, pa tako i demone.
Zahvaljujući svojoj muzici dobro je poznat kako mlađoj, tako i onoj nešto starijoj publici koja se ne plaši kritičkog pogleda na stvarnost.
Marčelo će ove subote sa "Filterima" nastupiti u Klubu studenata u Banjaluci, a tom prilikom će predstaviti i pjesme sa njegovog "knjigoalbuma" "Napet šou".
Iako nije želio da nam odgovori na pitanje kako zavodi djevojke, u intervjuu za "Nezavisne" govori o činjenici da knjige i pjesme stižu do sve većeg broja ljudi, ali i svojim demonima.
NN: "Napet šou" je do sada prodat u više od 10.000 primjeraka. Prodaja ide dobro, ali da li ste zadovoljni odjekom koji je "Napet šou" napravio u smislu slanja poruka i shvatanja istih?
MARČELO: Premda smo dali sve od sebe da napravimo kvalitetno delo, ono zasigurno nema komercijalni potencijal koji pretpostavljate, niti bilo koji drugi koji bi bio takav da zahteva skrnavljenje dela da bi se bolje prodalo. Uvek idem na sve ili ništa, radim onako kako verujem da treba i ne postoji nijedna nota, nijedna reč koju bismo moji saradnici i ja promenili zarad dodvoravanja tržištu. Ovoga puta ljudi jesu veoma zainteresovani za ono što smo napravili, na čemu smo neizmerno zahvalni, ali u moru šunda ne treba se zavaravati da je "Napet šou" šamarčina koja nokautira nekulturu, glupost, mržnju - volim da mislim da ovo jeste šamar, ali šamarom se ne nokautira. Te su pojave višestruko snažnije od bilo koje knjige, bilo koje pesme. Što nipošto ne znači da zato treba pristati na sedenje skrštenih ruku. Knjige i pesme s vremenom stižu do sve većeg broja ljudi, i premda nikada neće spasti svet, svoj zadatak obavljaju besprekorno pošteno - ako i ne stižu do čovečanstva, stižu do čoveka.
NN: "Napet šou" je po izboru "City magazina" već dobio priznanje - album godine. Koliko su Vama uopšte nagrade bitne i da li su one stvarni pokazatelj i kvaliteta?
MARČELO: To je izbor čitalaca magazina: nije bilo žirija, nego je publika glasala. A nagrada imate ovih i onih - to je isto kao i sa bilo kojom drugom pohvalom ili pokudom: nije važna samo rečenica, važno je (ili čak najvažnije) ko je izgovara. Prijatno je kada priznanje stigne s neke lepe strane, kao što je ova, ali to vam ništa neće pomoći u radu: uvek vas čeka novi prazan papir, i njega uopšte ne zanima šta si bio juče i u čemu si uspeo, njega jedino zanima šta imaš da kažeš sada. Uvek počinješ od nule. Kreativni poslovi su radnički poslovi, koliko god nekome ko se time ne bavi izgledali lepršavo i apstraktno. Stoga, za svaku nagradu ljubazno kažeš hvala, a onda - nazad u laboratoriju.
NN: Teofil Pančić, opisujući "Napet šou", između ostalog, navodi da mu je "sumnjiv svaki umjetnik koji nije progonjen ličnim i društvenim demonima". Koliko Vam pisanje i muzika pomažu da se "oslobodite" tih demona?
MARČELO: Stvaralaštvo je jednim svojim delom uvek autoterapija, u to sam oduvek uveren. I to je neizbežno. Stvaralac mora da ugradi svoje meso u ono što stvara, celog sebe, pa tako i demone - autor i delo ne moraju i ne treba da budu sasvim isto, ali jesu i treba da budu satkani od iste supstance. U umetnosti je svako tačno ono što jeste, bez ikakve šanse da na duže staze laže. To je teren ozbiljnog i dubokog preispitivanja. No, nisam siguran koliko čovek može da se oslobodi svojih demona. Više se igramo toga ko će koga tu da pripitomi i podredi. Čak i pobedi. Ali, oslobađanje? Ne. Vaši demoni su deo vas koliko i sve ostalo što vas čini.
NN: Razgovarajući sa nekim umjetnicima sa naših prostora često bi navodili da je upravo socijalna i ekonomska situacija "zaslužna" za uspjeh njihove muzike. Da li je i u Vašem slučaju tako, da li je zapravo unutrašnji, ali i ovaj vanjski haos dobar teren za stvaranje muzike?
MARČELO: Ono što me suštinski zanima jeste lom u čoveku - radnja svake priče počinje tu. Razlozi koji navodite, nažalost, zasigurno generišu lomove, ali lom kao takav daleko je univerzalniji i širi, potpuno opšteljudski. Koliko god, recimo, pesma "Pegla" govorila o nečemu aktuelnom, nečemu što nas se kao društva mora ticati, njena poenta bila bi sasvim bezvredna da nam priča nije pred oči stavila čoveka koji nam se čini živim, stvarnim; bez priče o čoveku, te iste poruke bile bi samo ogoljene parole. Čovek je moja tema, i svakako bi bila čak i da sam Švajcarac, Amerikanac, Rus ili Eskim. Ono što pišem nikada se nije ticalo samo kritike aktuelnih situacija, to je jasno svakome ko je čitao knjige i slušao albume - međutim, oni delovi koji se odnose na to uvek ukradu svu pažnju, naprosto zato što smo svi, silom prilika, opterećeni time, pa nam se čini da je to najupečatljivije u svemu. Avaj, je li i najvažnije? Ne.
NN: Činjenica je da iz godine u godinu imate sve veći broj poštovalaca, prvenstveno mladih ljudi koji znaju i razumiju Vaše stihove. Bar iz te perspektive, nije sve tako crno.
MARČELO: O, hvala što tako mislite. Ne znam da li sam deo rešenja, ali pokušavam da bar ne budem deo problema.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.