Strah od komedije i humora je potpuno bezrazložan.
Čini mi se da što je sredina primitivnija - teže prihvata humor, svojevremeno je govorio Branko Ćopić, kojeg smo se, između ostalih, danas na Dan šale sjetili preko jednog od sagovornika koje smo pitali gdje je humor danas u umjetnosti, i uopšte.
"U literaturi je humor imao umetničku vrednost, a ne samo zabavu, a danas imamo prizemni humor koji je neko naše svakodnevno pražnjenje i dopuna ovih naših teških trenutaka koji su više tragični nego komični", rekao je Miljko Šindić, književni kritičar i dugogodišnji profesor Univerziteta u Banjaluci na Katedri za srpski jezik i književnost.
"Prvi april u principu i ima i nema veze sa satirom i humorom jer naš narod kad se kaže Dan šale to posmatra kao dan vica, spletki, a satiričari i humoristi to dižu na viši nivo, gdje se ukazuje na neke nestabilnosti u društvu, pogotovo da se žigoše ono što ne valja", mišljenje je književnika Miladina Berića. On dodaje da bilo kakve 'kursadžije' na osnovu uvijek istih šala i viceva mogu da napune dvorane, a naveče gdje se može čuti jedna suptilna satira doći će svega tridesetak ljudi.
"Satira dira društvo, dira vlast, a jednostavno ovdje je uvijek sve finansirano od nekoga, pošto nemamo slobodne štampe koja živi od svoje reklame već uvijek čeka donaciju, onda je tu humor vrlo probirljiv", rekao je Berić.
Timea Hotić, profesor na muzičkom odsjeku Akademije umjetnosti u Banjaluci, smatra da se umjetnička muzika, koja ne uživa ogroman broj poklonika i nije za svačiji ukus, svakako kroz dobro osmišljenu izvedbu pa i preko doze humora može približiti ljudima.
"Taj krug ljudi koji sluša i razumije umjetničku muziku i ne može toliko da se širi, ali je odlično sve što se proširi. Dobro odabrana kompozicija, sa notom humora, kroz zanimljivo osmišljen program može da bude pun pogodak", smatra Hotićeva.
Ona je dodala da studenti, srednjoškolci i dokazani profesionalci na svojim koncertima pokušavaju da osmisle čitavo dešavanje.
"Sjetila sam se odličnog koncerta koji su svojevremeno izvodili naši studenti klavira, a nosio je naziv 'Karneval životinja'. Oni su tim povodom angažovali svoje kolege glumce i oni su prikazivali svaki pojedini stav. To je bilo jako zanimljivo", rekla je ona i zaključila da je doza humora u bilo kojoj životnoj oblasti i te kako poželjna i neophodna.
Večeras u 19 časova u Vijećnici Kulturnog centra Banski dvor u Banjaluci povodom Dana šale, gdje između ostalih učestvuje i Miladin Berić, biće održano humoristično-satirično veče "Smejada". U Koncertnoj dvorani iste kulturne ustanove u 20 sati počinju Dani srpske komedije predstavom "Pazi s kime spavaš", dok će u Sarajevu na sceni Centra za kulturu biti održani Dani komedije "Smijeh je lijek" od 1. do 6. aprila.
Neobjavljena priča Branka Ćopića
Na pitanje kolika je vrijednost današnjih komičara u srpskoj književnosti, profesor Šindić je odgovorio da je ostalo malo onih istinskih Ćopićevih vrijednosti, te je s nama podijelio dosad neobjavljenu priču koju je čuo lično od Branka Ćopića.
Ispričaću vam jednu erotsku i humorističnu priču koju sam iz prve ruke čuo od Branka Ćopića o mladim partizanima i Suljinoj kobili. To je istinit događaj, ja sam to davno proverio kod naše blagajnice na Pedagoškoj akademiji, koja je takođe bila u partizanima. Ona mi je potvrdila njenu autentičnost, što znači da nas nije slagao Brano Ćopić jedne večeri u sitne sate u Krupi na Vrbasu, u hotelu, kad su dame otišle da spavaju. Naime, dva mladića od 17 godina, dva mlada partizana, kada su bila nadomak rodnog sela, pitala su komandira da ih pusti da vide majke. Kad je komandir to uradio, oni su krenuli put sela i sreli Suljinu kobilu, na livadi pase. To Branko Ćopić onako kroz nos priča: jedan mladić se zvao Markan, zaboravio sam sad kako mu se zvao drug. Markan je onda zastao i rekao: - Joj, što je lepa ova Suljina kobila, vidi kako joj se vlasi sjaje! - Sjaje se, kaže drugi mladić. - Joj, ja bi nju opalio, reče Markan. - A šta ti je, jesi li ti lud, kako ćeš da opališ kobilu? - Ajde ti, kaže, privedi malo nju uz obalu i pridrži je, ja je moram opaliti. Drug ga poslušao, i kada je kobilu priveo uz obalu, Markan uradi šta je rekao, a ovaj drugi, koji je držao, reče: - Hajde i ti pridrži malo, i ja ću.
Posle, naravno, rat je završio, partizani su zarobili neki nemački kamion, Markan se oženio divnom devojkom iz drugog sela, ali kad ona prođe kroz selo, pošto se pročula priča, mladići su joj dobacivali: - Al je dobra Suljina kobila. Ona, jadna, od stida ostavi Markana i pobegne majci, ali nikako da joj kaže zbog čega je pobegla. Prošlo desetak dana, majka je naterala i ona prizna kako je njen Markan Suljinu kobilu i, eto, nju svi izazivaju i ona od stida pobegla. Majka će na to: - Ej, kćeri, kad je njemu bila dobra Suljina kobila, kako mu ti nećeš biti dobra. Evo tebi deset jaja, pa ti ubi' kajganu svom mužu i vrati mu se.
Ona se jadna vrati Markanu, no on je, eto, seo u taj kamion, molio tog nekog ko je vozio da malo i on vozi, i Markan sedne, sleti u jarugu, slomi kamion i pogine. E sad, pošto je groblje bilo na nekom vrhu, a Markan u međuvremenu postao pravi momak, razvijen, težak, niko nije mogao da ga uznese na to brdo. I priča Branko, naprave lesu, to valjda od grana, ja nisam ni znao šta je lesa, i stave ga na te grane, upregnu Suljinu kobilu i uz brdo izvuku ga na groblje. Pošto je Markan bio partizan, bio je red i da neko kaže neku reč. Utom je jedan od bivših partizana stao iznad rake i rekao: - Ej, da ne bi Suljine kobile ne bi te nikad izvukli!, a svi oni pored groba, iako je bio tužan trenutak, udariše u smeh.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.