Kolumne

Autizam i strah

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Dve se informacije vrte danima - dečaku s autizmom na aerodromu "Nikola Tesla" u Beogradu osoblje "Air Srbije" nije dozvolilo da se preveze do Tivta. Rasplakani dečak bi, navodno, uznemirio putnike.

Blago rečeno, nerazumevanje ključnog osoblja srpskog avio-prevoznika za dečakov plač, uključujući ne baš savesnog dežurnog doktora, opstalo je čitave sedmice top tema; ali ne toliko zbog očekivane reakcije većine koja osuđuje diskriminaciju, već više zahvaljujući preduzimljivosti njegovog oca, istoričara Čedomira Antića, koji ne pati od uobičajenog sindroma stida što ima drugačije dete. Faktor plus koji je dodatno angažovao javnost bilo je emitovanje filma "Lazar" na TV B92 prethodne večeri, dirljive priče o dečaku koji ima autizam i njegovoj porodici.

Na drugoj strani je podatak da je tek svako četvrto dete u Srbiji uzrasta 12-15 meseci primilo vakcinu MMR koja štiti od malih boginja, rubeola i zaušnjaka, uz prognozu da će ih do kraja godine eventualno još toliko primiti. Što, prevedeno na jezik epidemiologa, znači da svoj deci, pa i čitavoj populaciji, u narednim godinama prete epidemije tih bolesti. Uz ovu vest ide i da su sudovi izrekli prve kazne roditeljima koji nisu decu vakcinisali, kao očito okasnelu preventivnu meru.

Šta vezuje ova dva pasusa i dve vesti? Autizam.

U prvom slučaju je belodana diskriminacija deteta koje ima autizam i svojim nenamernim nesocijalnim ponašanjem izaziva nerazumevanje, pa i strah okoline, s tim što valja naglasiti da se niko od putnika nije bunio zbog dečjeg plača, niti je iko tražio da se detetu ne dozvoli ukrcavanje na kratki let do mora. U drugom slučaju je strah od autizma; Srbijom se, kao i regionom, pa i čitavim svetom koji odavno ne kuburi sa vakcinacijom, kao požar širi bojazan da je upravo vakcina MMR uzročnik autizma. Iako naučno neutemeljen, taj strah je jedan od glavnih razloga što se roditelji ustežu, a sve češće i otvoreno suprotstavljaju vakcinaciji kao najpouzdanijoj zaštiti od bolesti koje su nekad harale i uzimale danak u životima.

No, činjenica da se u ovom milenijumu beleži rast broja dece sa poremećajem u razvoju i da je autizam neformalno već proglašen dečjom bolešću 21. veka taj strah uvećava, a multiplikuju ga silni društveni forumi na kojima čak i lekari vode kampanju protiv vakcinacije. Tu apeli većine zdravstvenih radnika, kao ni sudske kazne ne pomažu. Jer, ne kaže se zalud - u strahu su velike oči.

No, polemisati sa protivnicima vakcinacije je suvišan posao, a posebno kad to radi neko ko drugih argumenata nema sem vere u medicinu i lekare. I odraslo, zdravo dete, koje je i u neurednim vremenima kad je raslo uredno vakcinisano i zahvaljujući tome mahom izbeglo dečju trijadu, sem malih boginja u vrlo blagoj formi.

Dakle, vraćamo se autizmu, mada je i tu priča kratka jer ni savremena nauka, uprkos vidnim naporima, nije uspela da utvrdi šta dovodi do razvojnog poremećaja mozga koji svoje žrtve zatvara u unutrašnji svet. Pretpostavlja se da ima bar 40 "okidača" koji genetsku sklonost pretvaraju u faktičko stanje, među kojima su traume na porođajima, stres ili neke bolesti majke u trudnoći, a u velikom procentu razna isparenja, pesticidi, hrana prepuna konzervansa i aerozagađenja.

Dakle, spektar mogućih uzročnika je toliko širok da se lako može pretpostaviti kako će se u skoroj budućnosti bitno promeniti svetska i domaća statistika koja kaže da među 91 detetom jedno ima autizam. Pri tome valja imati na umu da oni koji prvi treba da uvide simptome, roditelji i pedijatri, često nesvesno odlažu dijagnostikovanje i još više suočavanje sa dijagnozom. No, za mene, a pretpostavljam i za sve ljude s iole empatije, ovo jedno među devedeset jednim je više nego dovoljan alarm za, ni manje ni više, prekompoziciju društva i sledstveno ili čak pre toga - ponašanja, kako kolektivnog, tako i svakog pojedinačno.

Jer, ako se u skoroj budućnosti udvostruči broj dece s autizmom i ako se zbog sve kasnijeg rađanja uveća broj novorođene dece sa Daunovim sindromom, pa tome dodamo i poremećaje za koje još ne znamo a stići će kao nuspojava enormnog i ranog korišćenja moderne tehnologije, kompjutera, mobilnih telefona i pravih elektronskih igračaka koje zrače - jasno je da će opšta slika svakog društva, pa i našeg, biti drugačija. Tome, dabome, treba dodati i već poznate podatke da svaki deseti stanovnik ima neki vid invaliditeta, urođen ili stečen.

Dakle, priznali ili ne, smetnje u razvoju dece će biti sve češće, a da bi bile manje pogubne po samu decu, njihovo bliže i šire okruženje i zajednicu u celini, potrebno je pripremiti se. U prvom redu shvatiti da imati dete s autizmom, Daunovim sindromom, invaliditetom ili bilo kakvim poremećajem u razvoju - uključujući hiperaktivnost - nije ni sramota, ni greh, ni kazna.

Ali, jeste ogromna tegoba i što se pre čovek suoči s njom - to je lakša.

No, to niko ne može sam; da može ne bi u bliskoj prošlosti, pa i danas u nekim krajevima Srbije i regiona bilo toliko zatvorene "drugačije" dece, izolovane, skrivene u nekom ćošku, sprečene da se školuju i razvijaju u skladu sa svojim mogućnostima. I osposobe za samostalan život ili život u zajednici.

Valja reći da je poslednjih decenija Srbija napredovala prilično, barem u spoznaji da je briga za ljude, posebno decu sa poremećajem u razvoju, zajednička i da se socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi moraju prilagođavati i obuhvatiti što više njih. Ne kroz puku finansijsku podršku porodicama, iako je ona nužna čak i kod dobro situiranih, već pre svega kroz otvaranje mogućnosti za socijalizaciju dece i korišćenje sposobnosti kojima raspolažu. A često uopšte nisu zanemarive.

Početak je, kao i u mnogim drugim stvarima u kući, vrtiću, školi i - na ulici, što podrazumeva i javni prevoz. Već pominjana empatija nije samo urođena saosećajnost, već umnogome veština koja se stiče vaspitavanjem; prvi korak se čini tako što ne samo dozvoliš, nego podstičeš svoje dete koje nema smetnji u razvoju da se igra sa detetom koje se već na prvi pogled razlikuje.

Taj džinovski prvi korak vodi direktno do narednih, a neki od njih su ukidanje specijalnih škola i odeljenja, prilagođavanje prostora, stepeništa, gradskih autobusa, obezbeđivanje ličnih asistenata i deci i starijima kojima je takva vrsta pomoći potrebna. Napokon, razvoj zajednica sa podrškom, stanova i kuća u kojima će mladi s invaliditetom različitih vrsta živeti zajedno, uz pomoć stručnjaka.

No, ništa od toga neće biti moguće dok bahati službenici sa zaštitom odlučuju ko može u avion, a ko ne, ko može u školu, a ko ne.

A mada pomalo apokaliptično zvuči, možda prekompozicija društva i ponašanja zaglavi u drugom pravcu, a hoće ukoliko razni nadrilekari i proroci s estrade nastave da podstiču zbunjene roditelje da ne vakcinišu decu. I dovedu nas u stanje stalnog karantina pred najezdom malih boginja, rubeola i zauški. A potonje, zna se, u ekstremnim slučajevima može dovesti do gluvoće kod dece. Posebno nevakcinisane, a to nas opet vraća na priču o invaliditetu i odgovornosti svakog pojedinačno i kolektivno za buduće naraštaje.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Izdvojeno
Najčitanije