Naslov je uglavnom pozajmljen, sa dodatkom "kako", ali pre toga kratka vest - 5. oktobra u pres-centru Udruženja novinara Srbije u Beograda promovisana je knjiga "Sva lica opozicije u Srbiji" profesora Zorana Stojiljkovića, geneza i tumačenje svih političkih saveza i njihovih učinaka na vlasti ili s onu stranu nje tokom poslednjih 25 godina.
Sigurno i prekodrinski vrapci znaju da je dva dana kasnije, baš u vreme kad ovaj tekst nastaje, 7. oktobra oko podne, u beogradskom Medija centru, preduzeću Nezavisnog udruženja novinara Srbije, održana promocija knjige "Bilo je to ovako!" Mirjane Marković, profesorke i političarke u penziji, još aktivne spisateljice lakog političkog štiva i udovice bivšeg srpskog i jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, preminulog haškog optuženika.
Na prvoj promociji govorili su ne samo zagovornici, već i graditelji tzv. Druge Srbije. Na drugoj oni koji su tzv. Prvu Srbiju vodili i obesmišljavali. Nonsens je što su učesnici i čimbenici Prve i Druge Srbije zamenili mesta promocije, iskočili iz svojih staništa i uskočili na tlo koje im suštinski ne pripada. Mada je možda preciznije reći simptom, jer se već godinama u Srbiji sve pobrkalo i pomešalo, protivnici su postali gorljivi zagovornici, zagovornici još gorljiviji protivnici, nacionalisti se evrpoeizuju, Evrpojci nacionalizuju.
Stojiljkovićevu knjigu sam pretrčala koliko mi je vreme dozvolilo, vrlo korisno štivo svakom ko želi da se bavi političkom analizom savremene Srbije, posebno pravilima njenog novog višestranačja i dragoceno podsećanje na to ko je sve i u koje vreme gde bio. I kako se Srbija opredeljivala.
Odmah da priznam, nemam pojma šta u pozamašnim beleškama Mirjane Marković piše, a i malo me zanima kako je to bilo iz njene vizure. Iako to nije baš u redu s profesionalnog stanovišta, želudac mi ne da da čitam bljutave domaće zadatke nekadašnje prve dame, a inat ne dozvoljava da dam novac za to. Štaviše, preskakaću i feljtone sačinjene od ta dva toma, mada sam sigurna da će me narednih dana, kao i sve ostale u zemlji Srbijici, gađati s naslovnica tabloida. I, naravno, izdavača, "Večernjih novosti".
Ali, zaista, šta Mirjana Marković može da nam kaže što već ne znamo? Koga zaista interesuje što Ona, sa zadrškom od 15 godina, objašnjava kako je to bilo dok su On i Ona "brinuli" o Srbiji (i Jugoslaviji), a Mi preživljavali. Ko je imao sreće da preživi. Šta to Ona može da nam doda o njihovoj vladavini, koja je kao rezultate imala i ima uništavanje Jugoslavije i urušavanje Srbije, tačnije slom, bacanje na kolena u svakom pogledu. I na sve načine, kroz ratove, pljačke, političke progone, umorstva iz političko-špijunskih režija. Strašnu bedu i siromaštvo u kojima su profitirali samo Oni i njima bliski i dragi.
Šta Mirjana Marković zna o tome kako su ljudi zaista živeli? I kako i danas žive, još otplaćujući strahote koje su nam doneli.
Od svrgavanja Miloševića s vlasti prošlo je punih 15 godina, deceniju i po uspona i padova. Politički i ideološki, Srbija je i danas raspolućena zemlja - jedni još žive u Prvoj, nadajući se njenoj restauraciji, stanju u kom gazda presuđuje i odlučuje o životima sviju, raspolaže sveukupnim bogatstvom, postavlja i smenjuje, uzdiže i baca u prašinu. Diže vojnu i rešava je. Stanju u kom ne moraš da razmišljaš o sebi, svom životu i životu bližnjih, jer se tamo gore sve rešava i dešava bez tebe. Ima ko da misli, tvoje je samo da slušaš.
Druga je manje poslušna i mnogo je zahtevnija, neće samo koru hleba i zapovest, traži uređen sistem, jasna pravila ponašanja, svođenje zloupotreba na minimum. Da živi kao sav normalan svet, mada u sveopštem haosu i to postaje floskula. To je Druga Srbija tražila i 5. oktobra 2000, tražila pa posustala, bezmalo odustala. Mnogi su digli sidro i odmaglili, jadajući se u belom svetu onima koji su ranije pobegli od Miloševića i njegovih ratova, od NATO bombi, prinudne besposlice. Mladi i dalje beže stopama onih koji su utekli pred jalovom demokratijom; beže od jalovosti života koji sve više liči na Miloševićevo vreme. Ima ko da misli umesto tebe, ako, što rekao Basara, znate šta hoću da kažem.
Daleko bilo da je sve crno kao devedesetih. Za početak, nema ratova, što je blagodet nad blagodetima. Nismo više ni poslednji šupak sveta, može da se putuje slobodno, dolaze nam i u pohode, slobodno se trguje, slobodno se školuje. Doduše košta, ali može i stipendija da se dobije.
Posla, međutim, nema ili ga ima na kašičicu, a i plate su mikroskopske. Kažu ovi na vlasti da je to zato što su nas oni pre njih opljačkali i mašu papirima. Ima tu soli, jer su se neki petooktobarski borci brzo premetnuli u profitere i postali ušminkana verzija onih protiv kojih su dizali barikade. Ima soli, ali ne i ključnih dokaza. Da se razumemo, svako ko je krao i zloupotrebljavao položaj treba da bude osuđen. Pred sudom. Ne u tabloidima, tabloidnim emisijama i tabloidnim političkim govorima, već posle istrage, optužnice i suđenja. S punim pravom na odbranu.
Ai, lako je 12 ili 15 godina kasnije mahati papirima i zveckati zatvorskim ključevima, jer je vreme pre toga, pre 5. oktobra 2000, izgleda gumicom izbrisano. Što jeste delom zasluga današnjih vlasti, a i onih između, koje se nisu uhvatile u koštac s tim nasleđem. Jesu delom s ratnim zločinima, jesu otvorile Srbiju, jesu počele da grade institucije, ali su zastale kad je trebalo krivicu pretočiti u presude. A zločina i zločinaca protiv naroda je bilo mnogo. Gde su nestale devizne rezerve, kome su (pro)davane fabrike i koncesije, ko je trgovao oružjem, ko rukovodio monopolima, švercovao duvan, drogu? Ko je kontrolisao službe i izdavao naređenja za likvidacije? Ko je određivao deložacije građana s "nepatriotskim" poreklom? Napokon, ko je uzeo kofere iznetog novca?
Sve su to bila crvena krvna zrnca Miloševićevog režima, a mnoga su živahna i danas. Bilo je, istina, nekih prijava, pritvora, pa i neka su se suđenja povlačila godinama. Danas su manje-više svi slobodni. Skupa s imovinom. Ispada posle svega da su samo Dragoljub Milanović, gazda Jezda i Mihalj Kertes bili krivi (prvi i drugi odslužili kazne, treći se provukao s pritvorom).
Mnogi su, dodajemo, ponovo na vlasti ili uz vlast. Voljom građana koji nisu ni napuštali Prvu Srbiju i razočaranih u Drugu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.