Kolumne

Boris na barikadama

Ljiljana Smajlović
Ljiljana Smajlović

Nacionalno pitanje je u politici najteže pitanje, a Boris Tadić je nasledio najgori od svih problema. Kada mu to priznamo, ostaje pitanje zašto svoj položaj sam komplikuje svojim sve češćim poređenjima sa Slobodanom Miloševićem, za čije grehe nije ništa kriv.

Kada je Zapad pre tri godine odlučio da radikalni albanski nacionalizam nagradi nezavisnom državom, Tadić se zatekao na mestu predsednika države u čijoj vlasti nije bilo ljudi koji su paktirali s ratnim zločincima ili s autoritarnim vođama, ljudi koji su kršili ljudska prava ili profitirali na bedi i sankcijama. Tadić i njegovi politički partneri predstavljali su 2008. antitezu Slobodanu Miloševiću, a u borbi za Kosovo naoružavali su se isključivo međunarodnim sporazumima i ugovorima.

Danas on i njegovi politički drugari sami povlače paralele i podvlače sličnosti koje im ne idu na ruku. Da li je zaista moguće da ne vide da im analogija više ne ide u korist?

Počelo je aluzijama na "Oluju", nedorečenim pretnjama koje su ostajale da vise u vazduhu, kako bi se Srbima na Kosovu moglo desiti isto što i Srbima u "Oluji" ako ne budu slušali Beograd. (Borko Stefanović: "Tako su se Srbi iz Hrvatske i Bosne ogradili od zvaničnog stava Srbije i to se pokazalo kao loše"). Poruka Tadićevog šefa pregovaračkog tima je, valjda, da su u Bosni 1994. bombardovani, a iz Hrvatske 1995. proterani, oni Srbi koji nisu poslušali Beograd - odnosno Slobodana Miloševića.

Zaboravljeno je da je demokratska opozicija u ono vreme možda najviše kritikovala Miloševića zbog igranja sudbinama Srba: čas ih je slao na barikade, a čas žrtvovao. Milošević je bio taj koji je sebi uzimao za pravo da odluči kada su balvani poslužili svrsi. Je li to dobra analogija za predsednika Srbije 2011. godine? Danas Boris Tadić, njegovi državni funkcioneri i intelektualci poručuju Srbima da su barikade "ispunile svoj cilj". Srbi na barikadama, međutim, ne vide da se njihov položaj promenio nabolje, iako im je jasno da je vođi u Beogradu voda došla do grla.

Opozicija se nemilosrdno rugala Miloševiću što je proglasio pobedu nad NATO kada je 1999. godine, s Rezolucijom 1244 u rukama, povukao tenkove s Kosova. Ondašnji predsednik Jugoslavije već je tada bio međunarodno izolovan i optužen kao ratni zločinac, u svetu poznat kao "balkanski kasapin". Utoliko je veći kontrast sa sadašnjim predsednikom Srbije, političkim vođom kog demokratski zapadni svet s razlogom obasipa komplimentima i pohvalama zbog zasluga u razvoju demokratije i prednjačenju u pomirenju sa susedima. Šta zapravo Tadić drži u rukama dok proglašava pobedu na barikadama i traži da se demontiraju kako ne bi iritirale Nemce? Nemce koji, uzgred budi rečeno, još čekaju da se reši njihov zahtev za demontažu preostalih srpskih ustanova na severu Kosova.

Čitalac se seća da je, na izborima 2000., demokratska opozicija plašila građane da će Srbija izgubiti Kosovo ako Milošević dobije još jedan mandat. Današnja vlast, opet, uverava građane da je Rezolucija 1244 samo parče hartije i da je Milošević bio taj koji je još davno izgubio Kosovo. A stvar se dešava u času kada je Srbija na putu da izgubi i sever Kosova, odnosno političku i graničnu kontrolu nad delom Kosova gde su Srbi većina, i to u zamenu za status kandidata i neizvesni ulazak u sve dalju, krizom zahvaćenu Evropsku uniju.

Ne tako davno bilo je zahvalno porediti se s Miloševićem. I ne samo za srpske političke lidere. Jedino je u poređenju s Miloševićem Milan Kučan ličio na političara evropskog formata. Samo je uz "balkanskog kasapina" Stjepan Mesić delovao kao dobitak na demokratskoj lutriji. Da nije bilo bombardovanja Jugoslavije i uloge koju su njeni susedi dobrovoljno odigrali u NATO agresiji 1999, države poput Rumunije i Bugarske ne bi tako lako ušle ni u Evropsku uniju ni u severnoatlantsku vojnu alijansu. Islamski fundamentalizam Alije Izetbegovića nije smetao Zapadu i zbog toga što je njegov vlasnik svojevremeno simbolizovao otpor Miloševićevom "komunističkom teroru". Ništa na Balkanu nije devedesetih godina bilo tako isplativo kao neki oblik "otpora Miloševiću".

Na srpskoj domaćoj sceni poređenja s Miloševićem više nisu tako lako isplativa i protagoniste vode na klizav politički teren. Je li dobra politička propaganda za Tadića što i on ima Tanjug, koji obaveštava da je poziv predsednika da se demontiraju barikade "ujedinio političku elitu u Srbiji" jer ga je većina političkih lidera podržala kao "mudar, hrabar i državnički potez"? I analitičari koje je Tanjug konsultovao, bez ijednog izuzetka, Tadićev poziv da se Srbi povuku s barikada ocenjuju kao "racionalan, logičan, hrabar i jedino moguć". Izbor i broj prideva, unisona retorika, komplimenti vođi podsećaju na izveštavanje državnih medija iz devedesetih godina. Nameće se poređenje, koje nije upadljivo po kontrastu s Miloševićevim vremenom, nego pre po odsustvu tog kontrasta.

Najgore je možda nešto drugo. Rugali smo se Miloševiću zbog njegove smešne pretenzije da ga Amerika prihvati kao partnera. Rugali smo se autoritarizmu s kojim je disciplinovao ovdašnje i prekodrinske Srbe i što je voleo da ga zapadnjaci hvale kao "faktor mira" na Balkanu. Podsmevali smo se njegovoj podršci planovima za podelu Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Demokratska je opozicija tvrdila da je pitanje Jugoslavije demokratsko pitanje i da takve Miloševićeve partnerske ambicije nemaju šanse dok nisu praćene političkim slobodama kod kuće, slobodnim medijima i otvorenošću parlamenta prema opoziciji. Kritikovali smo njegove tajne pregovore s Holbrukom, o kojim građani nisu ništa znali.

Sada neki novi, demokratski lideri stidljivo i pod velom diplomatske tajne nude svoje planove podele Kosova, traže podršku preko okeana i nude pomirljivost i kooperativnost kao zalogu svojih dobrih namera. A vraća im se, kao eho, za vreme Miloševića već naučen stav da svi mogu da se otcepe od Srba, ali da Srbi ne mogu da se otcepe ni od koga.

Nije li ovo jedan od onih slučajeva kada bi narod rekao, rugala se ruga... pa postala druga.

Izdvojeno
Najčitanije