Da znameniti Ezop davno, davno pre nove ere nije smislio basnu o vrednom mravu i lenjom cvrčku svima bi danas bilo lakše.
Građni Srbije, eto, ne bi morali da se opredeljuju ko im je duhovni idol. Ovako, moraće da se deklarišu kom jatu pripadaju, nađu posao i dokažu koliko su vredni. Možda tako postanu i poželjna elita, ona koja vredno radi i još vrednije tapše.
Naravno, reč je o porukama otvorenog pisma javnosti koje je u ponedeljak u dnevniku "Blic" uputio premijer Srbije Aleksandar Vučić, svima, a ponajviše onima koji ga kritikuju i onima koji sede skrštenih ruku i čekaju da im posao padne s neba, ili kako već beše sugerisala jedna od ranijih poslanica.
Ništa nije smešno, pre će biti da je tragikomično: u zemlji s jednom od najvećih stopa nezaposlenosti u Evropi premijer stalno tvrdi da su ljudi - neradnici. I pri tome njegova administracija, sasvim sigurno ne bez odobrenja, investitorima šalje kao najkrupniji mamac marketinške priče i oficijelne ponude - najjeftinije radne snage. No, preskočimo kontradiktornost javne poruke o mravu i cvrčima i raspoloživoj i rapoloženoj armiji rada da dela za šačicu dinara; o tome neka brinu novi stratezi novog imidža Srbije.
Neradnici! Naravno da i u Srbiji, kao i na svim meridijanima sveta, neki zbilja jesu i lenjivci i neradnici. Neki su, prosto, tako rođeni, nije im u genima da se zamaraju; neki su tako vaspitani, posebno izdanci novobogataša, skorojevića. Ništa tu novog nema, uvek su oni koji uskoče iz volovskih kola u kočije ili iz "fiće" u mercedes skloni da o sebi misle bolje nego o drugima i svoju decu u tom duhu vaspitavaju. Greh prve generacije! Ali, sasvim sigurno je da su i bogom dani lenjivci i skorojevići manjina.
Među "neradnicima" ogromna većina su prinudni besposličari, a to se gotovo u istoj meri odnosi na one koji su zvanično na berzi rada i one koji imaju neko radno mesto. Ovi prvi, sve i da hoće, nemaju gde da rade. Baš tako, nemaju. Priče o tome da ekonomista, pravnik, novinar, autoelektričar, građevinski tehničar ili glumac (svaki bez posla ili bar dovoljno posla da preživi) neće da podvije rep i postane dobro plaćen pastir, berač voća ili okopavač vinograda nisu ništa drugo do populizam. Prvo, ne može svako biti pastir, a nepriučeni berači unište više voća nego što naberu. O vinogradu da ne pričamo. Drugo, nema u Srbiji dovoljno stada, voćnjaka i vinograda za sve nezaposlene, a zašto je tako nisu krivi građani, već oni koji ih vode i osmišljavaju im strategije razvoja od danas do sutra, od jedne vlasti do druge.
Dakle, manimo se populizma - najtraženiji su elektroinženjeri, IT stručnjaci, a dobro se kotiraju inženjeri mašinstva i građevine s licencama, matematičari, nastavnici stranih jezika, anesteziolozi, kardiolozi, oftalmolozi, ginekolozi, stručnjaci za finansije - računovođe. Onda, operateri na takozvanim CNC mašinama, zavarivači, autotroničari/mehatroničari, knjigovođe, računovođe, negovatelji(ce), kuvari, elektroničari i kompjuteraši raznih fela...
Za sve ovo je potrebna odgovarajuća škola. Tako dolazimo do posebne grupe "neradnika" - ljudi davno zagubljenih u obrazovnom sistemu, namerno ili slučajno teranih da uče ono što ne vole i ne mogu da savladaju i onda čitavog života to da rade, tačnije otaljavaju, vazda nezadovoljni sobom i drugima i drugi nezadovoljni njima. Lomljeni kroz razne reforme školstva, stisnuti između roditelja koji su neprestano u trci za nadnicom i bedno plaćenih učitelja, mnogi mladi i ne više tako mladi naprosto su zanemareni, nisu imali izbora.
Niko, posebno u vreme sankcija i ratova devedesetih, nije ni stizao da im postavi ono čarodno pitanje "šta ćeš da budeš kad porasteš", da ozbiljno sasluša odgovor(e), pa ga pomno prati i usmerava, podržava. Umesto roditelja i učitelja, podršku su im davale ružičaste televizije, nudile im i nude još idole u vidu raspojasanih "žestokih momaka asfalta", oskudno odevenih devojaka koje mjauču umesto da pevaju i svakovrsnih šibicara. Bilo je tu tokom decenija "ratnika" i trgovaca različith fela, kontroverznih biznismena, a danas je sve više preobrećenika koji bi da se očiste kroz umetnost i na novim osnovama vaspitavaju decu onih koje su u drugom svetlu i duhu vaspitavali pre deset, dvadeset godina.
Ovo je, ako parafraziramo premijera, ostajanje u prošlosti i nepomeranje iz sadašnjosti. Kako da ne! Kao da je budućnost moguća bez prošlosti i sadašnjosti, kao da čovek koji ne zna odakle potiče i zašto živi život koji živi na način na koji živi može da se mrdne dalje. Ne može, osuđen je da se vrti ukrug, mentalno i bukvalno.
Primerice, danas, za razliku od trulog socijalizma, samo malo najupornijih i najnadarenijih može da preskoči socijalni prag i kao dete radnika postane inženjer ili doktor. Postoje validna istraživanja o tome i kako dublje zamičemo u XXI vek sve se teže izlazi iz miljea zvanog socijalno poreklo.
Prepreke su brojne, od onih nakaradno tradicionalnih (pa svaki pošten Srbin zna da knjiga kvari čoveka!), preko novokomponovanih (šta će ti škola, vidi onoga, ni srednju nije završio, a mlati pare!), pa do ozbiljnih socijalnih u vidu troškova školovanja. Ne treba smetnuti s uma ni da deca iz siromašnih porodica stalno kaskaju za svojim vršnjacima iz dobrostojećih; nije reč o inteligenciji i volji, već mogućnostima pratećeg obrazovanja. Tu su strani jezici, kursevi kompjutera, sami kompjuteri, pa i sport, odlasci u pozorište, nove knjige, putovanja, sve one sitnice koje se podrazumevaju u kućama koje ne mori besparica i život čine punijim.
Nema čovek zmijski svlak, pa da odbaci stari i u punom sjaju se pojavi posle teške životne seanse; nema ni čizme od sedam milja da preskoči prošlost iz koje je ponikao i sadašnjost u kojoj je zatečen. A kakva je ona? Blago rečeno, sumorna. I kad se odškolujete, a u nekim slučajevima poput lekara specijalista potrebne su decenije klupe i gomila para, plus stalno usavršavanje, teško da će majčica otadžbina poštovati vaše umeće, posebno kroz platu. Pa, ako nemate novca za sopstvenu ordinaciju ostaju vam dve mogućnosti - rad u Srbiji za 500-600 evra ili učenje nemačkog i norveškog i rad za 5.000 evra sa dobrim izgledima da ubrzo kupite sopstveni stan. Ako ste kuvar, pred vama je isti izbor, IT stručnjak može i odavde "na daljinu" dobro da zaradi, ali i njima je bolje tamo daleko.
A šta bi s onima nedoškolovanima, školovanima pogrešno i školovanima za nepotrebna zanimanja? Armijom neradnika koja zavidi drugima? Pa, neka idu u pastire, a još bolje kod pastira. Za njih je najpogodnije rešenje da se učlane u stranku, najbolje najveću jer ona otvara najviše mogućnosti za napredovanje u svim pravcima i smerovima. Ova premijerova isto kao ranije predsednikova, pa onog ranijeg predsednika... Ali, za svaki slučaj i pre i posle partijske knjižice tapšete do iznemoglosti. I to je težak fizički rad koji pride zahteva dobru koncentraciju - da slučajno ne zatapšete pogrešnom čoveku. Pa, daleko bilo, postanete crvčak, deo elite koja bi samo da kritikuje.
E, Ezope, Ezope, šta ti bi da nas deliš na crvčke i mrave?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.