Detalje svi znaju: Dragan Đurić iz sremskog naselja Batajnica oteo je, pokušao da siluje i potom ubio tinejdžerku Tijanu Jurić.
Onda je vozao telo po vojvođanskoj ravnici sve dok nije našao pogodnu deponiju da ga baci. I vratio se kući i na posao, mrtav hladan je pratio kako čitav region, na čelu sa nesrećnom porodicom Jurić i policijom, traga za nestalom devojčicom. Na sreću, uhapšen je, sudi mu se. Sve je priznao, sem namere da ubije.
Taj mali minus, preveden na pravničku svakodnevicu glasi ovako - tužba traži maksimalnu kaznu od 40 godina za teško ubistvo; odbrana tvrdi da nije reč o ubistvu, nego pokušaju silovanja sa smrtnim ishodom.
Navodno, fali taj famozni umišljaj. Opet prevedeno, čovek je, brate, malo više popio, pa je, razumljivo, hteo da se zabavi. Balavica nije pristala i to je koštalo života. Pardon, smrtnog ishoda, jer, valjda svako zna, nasilni smrtni ishod i ubistvo nisu isto! A zaprećena kazna za ovo prvo može biti i znatno manja od maksimalne ako sposobni advokati pokažu da je alkohol jadniku pomračio svest.
Priča o Tijani Jurić traje mesecima. Malo je reći da je potresla čitav region. Osim neverovatne doze saosećajnosti, još većeg senzacionalizma u kom su prednjačili kao i obično tabloidi sa pikanterijama zločina, izazvala je i niz edukativnih reakcija. Nisu izostali "modni" saveti devojkama i ženama uopšte, a posebno lepuškastim, kako da se oblače da ne bi pobudile interesovanje nasilnih udvarača, kuda i kako da se kreću; rečju kako da se ponašaju da ne bi bile silovane. Sa mogućim smrtnim ishodom. Posebno su upozoravani roditelji tinejdžerki šta da rade da im kćeri ne budu silovane i ubijene.
Na javnom mestu.
Inicijativa Tijaninog oca Igora Jurića da se izmeni zakon i policija počne da traga za nestalom osobom čim se nestanak prijavi još nije dobila zeleno svetlo, iako i vrapci na grani znaju da bi tih nekoliko sati prinudnog čekanja spasilo živote mnogih otetih.
Nekoliko meseci posle Tijaninog ubistva, u jeku suđenja, osam žena ubijenih za samo 48 sati u takozvanom partnerskom i porodičnom nasilju alarmiralo je čitavu Srbiju. Ispostavilo se, naravno, da svaki komšija, rođak, prijatelj, poznanik-pozornik, nastavnik, pedagog zna da taj i taj, najčešće uglađeni komšija, zlostavlja svoju suprugu, decu, majku, braću. Ukućane redom.
U svojoj kući i u svom dvorištu.
Osam "smrtnih ishoda" za dva dana uključila su veliko zvono na svim vratima, uključujući pravosuđe, ministarstva pravde, policije i porodičnog staranja, medije, parlament, organizacije za zaštitu ljudskih prava i rodnu ravnopravnost, udruženja socijalnih radnika, psihologa, pedagoga. Alarm je svojom lovačkom puškom uključio Rade Šefer iz bačkog mesta Martonoš, ubistvom šestoro članova uže i šire familije, nezadovoljan sinovljenim izborom neveste. Jutro posle svadbe, zaređao je od kuće do kuće. Mala stanka je bila policijska stanica, gde je priveden zbog pretnji bivšoj ženi i sinu, ali brzo je pušten pošto dežurna zamenica tužioca nije našla razloge za zadržavanje. Reč je o uglednom lovcu koji je često lovio sa drugim uglednim članovima lokalne zajednice. I koji je, uzgred, više puta divljao i ranije, ali u lovu na svoje ukućane. Oružje mu nije oduzeto sudski zbog zatarelosti slučaja!
Kao i u slučaju Tijane, krizni štabovi zasedaju, vlast najavljuje stroge kazne, javnu evidenciju osumnjičenih nasilnika, rigoroznu kontrolu svake prijave, timove za vanredno delovanje, učenje, tačnije odučavenje od nasilja od malih nogu. I to je, nema sumnje, dobro, veoma dobro. Ali… To se radi uvek kad se desi katastrofa. Između se ćuti, ponekad se na nekom seminaru obučavaju policija, tužioci i sudije kako da reaguju, ponekad se i novinari uče kako da izveštavaju o stravičnim ubistvima prevashodno žena, a da ne pobude želju drugih nasilnika da bližnjima presude ili podstaknu one koji vršljaju van svoje kuće i svog atara.
Ovde je naglasak na ženama, zato što su one znatno češće žrtve nego muškarci u zločinima koji su van onoga što se formalno smatra kriminalom, sa izuzetkom trgovine ljudima, gde su žene i deca primarna kategorija. Prema analizi zaštitnika građana, za 18 meseci, od januara 2013. do juna 2014, u porodičnom i partnerskom nasilju ubijeno je 78 žena, dok je broj "smrtnih ishoda" muškaraca više nego trostruko manji, 25. Daleko bilo da je zanemariv, ali treba znati da su tu i oni koji su počinili ubistvo partnerke, pa samoubistvo. Tu treba dodati i ne tako retke slučajeve ubistva/samoubistva posebno starijih parova, koji dignu ruku na sebe zbog očajne socijalne situacije.
Partnersko i porodično nasilje u analiziranom periodu policiji je prijavljeno 5.352 puta, a statistika kaže da su žene bile žrtve "obrade" 4.399, naspram 1.276 oštećenih muškaraca. Još je drastičniji odnos osumnjičenih - 4.861 muškarac naspram 349 žena. Valja još napomenuti da je to vrh ledenog brega, jer, po validnim procenama, na jedan prijavljeni slučaj porodičnog nasilja dolazi desetak neprijavljenih.
Veoma je važno znati da je u Srbiji više od decenije na snazi porodični zakon po čijem slovu nasilnik/ica napušta kuću, a ne žrtva/e. Ipak, sigurne kuće za žene i decu rastu kao pečurke, pošto se sudije ne usuđuju da nasilnicima privremeno oduzmu dom. U jednom drastičnom slučaju kada je takva kazna izrečena, nije sprovedena jer je, prema sudu socijalnih radnika - to njegova kuća!
Ova analiza plastično pokazuje da porodično i partnersko nasilje nije eksces, nego pravilo. Što, naravno, svako normalan zna, jer svako poznaje bar jednog takvog, bar jednu, najčešće sopstvenu porodicu u kojoj je ON kabadahija sa punim pravom na živote svojih ukućana. Po istom obrascu, svaka vaspitačica i učitelj znaju koje dete trpi i od koga batine, čija majka je stalno prebijana. Pedagozi znaju koje je dete nasilno zato što je preslikalo obrazac ponašanja iz kuće.
Naravno, nije Srbija izuzetak, o drastičnim ubistvima bližnjih, slučajnim i namernim žrtvama izveštava se iz svih krajeva sveta. Nasilje je globalni problem u međuljudskim odnosima, ali baš zbog toga alarm mora biti stalno uključen. To je poenta.
I, na kraju, ma koliko zvučalo kontradiktorno, partneri i deca srazmerno retko prijavljuju nasilne žene. Tu je, valjda, ona čuvena sramota još veća, a i tananije veze između majke i deteta ne dozvoljavaju da prevlada svest o nasilju. Koliko je to dramatičan problem, može se pročitati u potresnoj američkoj trilogiji Dejva Pelcera, koja počinje knjigom 'Dete zvano To', koju bi hitno trebalo ubaciti u obaveznu lektiru na svim meridijanima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.