"On nam je neprijatna mušterija. Brine više za samog sebe nego kako da reši krizu. Ali pošto je to sada jedno te isto, sarađivaćemo sa njim. I u njegovom je interesu da ne krene sa zla na gore".
Tako se u "Njujork tajmsu" juče izrazio anonimni visoki službenik EU iz Brisela, koji, gle čuda, nije govorio ni o Tomislavu Nikoliću ni o Ivici Dačiću. Govorio je o novom grčkom premijeru Antonisu Samarasu, lideru grčkih konzervativaca čijem se izbornom uspehu Brisel u nedelju obradovao kao da ga je nenadano ogrejalo varljivo belgijsko sunce. A pre samo nekoliko meseci, Samaras je u evropskoj prestonici bio pri vrhu top liste najomraženijih grčkih političara. Zašto? Rušio je briselskog mezimca Jorgosa Papandreua, onog koji je zimus pristao na sve nemačke (pardon, evropske) uslove, a Samaras mu nije hteo pomoći da te uslove nekako progutaju i grčki birači.
Samaras je danas, na ogromno zadovoljstvo Brisela, u koaliciji sa Papandreuovim naslednicima. Za samog zlatnog evropskog dečka Papandreua je kasno: on ovih dana objašnjava kako mu je onomad vrat zapravo slomila Francuska, čiji predsednik Sarkozi nije hteo da podrži referendum na kojem bi Grci prihvatili uslove pod kojim ih je Brisel "spasao" od bankrota, ali to sada malo koga zanima. U međuvremenu je, naime, pala i Sarkozijeva politička glava, a da se malo ko za njom osvrnuo.
Seća li se još ko uloge Papandreua na srpskim izborima 2008. godine kada je Ivici Dačiću obećavao ulazak SPS-a u Socijalističku internacionalu ako se pridruži vladi njegovog dobrog prijatelja Borisa Tadića, još jednog zlatnog briselskog dečka? Svi su ti zlatni momci, kako se pokazalo, stajali na glinenim nogama. Više ne mogu da pomognu ni samima sebi, a kamoli narodu.
U Srbiji je to svakim danom sve jasnije. Vlada neko čudno zatišje posle bure, a običnom svetu kao da tek sada noge počinju da klecaju od straha jer im ljudi na političkoj sceni ulivaju još manje poverenja nego pre izbora. Ovo se zvalo liderstvo, pita se, u neverici, prosečan građanin. Ovome sam poverio da me vadi iz krize?
Ima, doista, nešto neprilično, nedostojanstveno, gotovo groteskno u političaru koji najednom ostane bez vlasti. Do pre samo mesec ili dva bio je čudotvorac, dodeljivao počasti, delio nameštenja, ustupao položaje i placeve, obezbeđivao kredite i povlastice, nudio izvesnost i sigurnost čitavoj jednoj sada kao obezglavljenoj političkoj klasi. Ta će se klasa po svoj prilici uskoro vratiti u sedlo, ali je u ovom času svima belodano da je sa njega zbačena i da izgleda neprirodno i smešno dok, po navici, još hoda raskrečenih nogu. Nezadovoljni građani u međuvremenu strahuju da su "po drugi put kupili istog konja", kako Amerikanci kažu kada im neko dva puta utrapi istu politički robu. (U duhu Divljeg zapada, naime, stranačko cenkanje, blefiranje i uopšte međusobno varanje, kakvo se praktikuje u Srbiji zarad pravljenja koalicione vlasti, u tamošnjem se političkom žargonu zove "horsetrading", odnosno trgovina konjima.)
U Srbiji je to svakim danom sve jasnije. Vlada neko čudno zatišje posle bure, a običnom svetu kao da tek sada noge počinju da klecaju od straha jer im ljudi na političkoj sceni ulivaju još manje poverenja nego pre izbora. Ovo se zvalo liderstvo, pita se, u neverici, prosečan građanin. Ovome sam poverio da me vadi iz krize?
Na srpskoj "konjskoj pijaci" sve je teže razlikovati one koji su dobili, od onih koji su izgubili izbore. Toj zabuni doprinose i mediji, koji sve što se dešava predstavljaju u starom ključu, oslanjajući se na okušane analize oprobanih tumača. Rezultati su, neretko, nenamerno komični. Tako je dugogodišnji predsednik države na svečanoj inauguraciji novog predsednika odbio da da izjavu "Blicu" jer mu je, navodno, taj list četiri godine "lomio noge". Zamislite iznenađenje redovnih čitalaca tih novina, koji znaju bolje nego iko drugi koliko je "Blic" iz sve snage navijao za dojučerašnjeg predsednika i njegovu stranku, pre, posle i za vreme izborne kampanje. Ali samo nekoliko dana nakon odbijanja da govori za "Blic", Boris Tadić će u svojstvu kandidata za novog premijera dati intervju ovom listu, u kojem će objasniti kako je rečenica da mu je "Blic" poslednje četiri godine "lomio noge" bila "figurativna rečenica izrečena u neformalnom razgovoru kojom sam probao da oslikam sva nerazumevanja sa kojima sam se susretao u obavljanju predsedničke dužnosti".
Hm. Neće biti. Pre će biti da se bivši predsednik odvikao od necenzurisane komunikacije sa novinarima. U normalnoj komunikaciji novinara i političara, neformalni su samo oni razgovori u kojim političar, ili koji drugi sagovornik, unapred jasno zatraži od novinara da se njegove reči ne citiraju. Bivši predsednik je izgleda previše dugo boravio u proređenoj atmosferi vlasti, gde je odluku o tome šta je u komunikaciji sa novinarima bilo formalno, a šta "neformalno", mogao po volji donositi i pre i posle i za vreme razgovora. A lični doživljaj da mu je "Blic" "lomio noge" jedino je objašnjiv kao ilustracija otuđenja u koje dug boravak na vlasti katkad odvede praktične i po svemu snalažljive i vešte ljude, odnosno osećanja ozlojeđenosti koja prati silazak sa vlasti.
Od koga onda građani Srbije da očekuju spasenje? Boris Tadić je sa podrškom svojih evropskih i američkih prijatelja dugo delovao svemoćno i neranjivo, kao neko ko ima rešenje svih problema. Onda se pokazalo da je najuspešniji bio u osvajanju vlasti, a manje uspešan u rešavanju problema, da bi se na kraju ispostavilo da Brisel ni njemu više ne može da pomogne da ostane na vlasti, a kamoli da mu omogući da on pomogne nama. Brisel će sada prigrliti Tomu, kao što će prigrliti i Antonisa Samarasa, kojeg je nedavno proklinjao zbog miniranja grčkog dužničkog ugovora. Ali Brisel je legendaran po svojoj nezahvalnosti. Njemu je zapravo svejedno za koje se grlo mi, ili Grci, opredelimo, pod uslovom da je to grlo spremno da na sebe preuzme isti teret, sastavljen od sličnih uslova sa kojim se i Boris nosio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.