Nije baš kao u šlageru "K'o nekad u 8", ali jesu zvižduci u 18.00, svakog dana u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Čačku, Nišu, Užicu… Kolone studenata i drugih mladih ljudi, u skladu sa duhovitim transparentom "Baba, ovde sam", ojačani roditeljima, pa i bakama i dekama, parovima sa malom decom, biciklistima, vlasnicima kućnih ljubimaca, ljubimcima. Svi zajedno šetaju sa motom "Protiv diktature vlasti", koju prepoznaju u još aktuelnom premijeru Aleksandru Vučiću, koji je i novoizabrani predsednik i lider najjače stranke (sa čijeg čela neće odstupiti, kako mu to Ustav nalaže) i višegodišnji koordinator svih službi bezbednosti.
Koliko je demonstranata, niko pouzdano ne zna, a nije ni lako utvrditi jer od okupljanja do rastajanja prodefiluje mnoštvo, neko je tu samo na sastanku, obično ispred Doma Narodne skupštine, neko na kraju, opet na istom mestu, većina se usput priključuje koloni i izlazi iz nje; svakodnevna šetnja od 2-3 sata mnogima je mnogo. Iako je, opet duhovita poruka, "šetnja zdrava za kičmu - ko je ima".
Zvanične procene neodoljivo podsećaju na repliku devedesetih, "šačica", istina (još?) bez dodatka huligana, mada je i u njima reč o hiljadama, ali najviše oko devet hiljada šetača i zviždača. Učesnici, pak, govore o desetinama hiljada, a najdalje se otišlo u licitiranju sa 80.000 okupljenih u subotu u Beogradu kada su mladi i manje mladi demonstranti podržali štrajkače vojnog i policijskog sindikata. Istina je, kao i obično, na sredini, pa je izvesno da iz dana u dan, iz večeri u veče, gradskim ulicama širom Srbije protestuje više desetina hiljada ljudi. (Policija bi, naravno, to mogla lako utvrditi, kako upućeni šuškaju, ima satelitski pregled koji beleži u svakom trenutku svakog prisutnog. Doduše, to je presek u trenutku, pa bi potrajalo ukupno prebrojavanje.)
Incidenata nema, mada je verovatno preciznije reći - još nema.
Nema rezultata ni intenzivna i sveobuhvatna politička, medijska, ali i "službena" potraga za organizatorima, pa je i dalje najsigurnija ocena da su se zaista mladi ljudi okupili putem društvenih mreža. Tome u prilog ide i fakat da opozicioni lideri, uključujući predsedničke kandidate koji 2. aprila nisu uspeli da obezbede drugi krug, podržavaju proteste, ali samo verbalno i izdaleka, bez učešća u njima.
Demonstranti su se, to je van sumnje, okupili vidno iznervirani ubedljivom pobedom predsedničkog kandidata vladajuće koalicije Aleksandra Vučića. Pobeda je ubedljiva zaista - 55 odsto od 54 odsto izašlih - ali, suprotno tvrdnjama glavnog aktera i njegovih brojnih pomagača, daleko od toga da je "čista kao suza", jer je izvojevana u blago rečeno nefer utakmici u kojoj se vladajuća floskula "deset na jednoga" ispostavila u obrnutoj srazmeri; jedan je imao više nego deset puta više medijskog prostora nego desetorica ostalih, nebrojeno više bilborda, spotova, mitinga. I novca, što legalno iz stranačke kase koja se puni novcem iz budžeta Republike, što ilegalno korišćenjem svih raspoloživih državnih resursa u tzv. funkcionerskoj kampanji do sada neviđenih razmera. Koju, iako vidljivu golim okom, neće imati ko da dokaže pošto su svi državni organi nadleženi za praćenje regularnosti izbornog procesa sebi dali "voljno".
To je skica za beogradsko proleće 2017, naizgled vrlo slično zimi '96-97, kada se cela Srbija usprotivila brutalnoj izbornoj krađi, s tim što su tada proteste vodile opozicione stranke. I s tim što ovog puta, iako osnovane sumnje u regularnost izbora postoje, nema sumnje da bi ishod bio sličan i bez kampanje nadmoći i smicalica na biračkim mestima. Koje je, takođe, teško dokazati pošto je i za ocenu i za konačno "brojanje" zadužena Republička izbora komisija (RIK) u kojoj većinu čine - sile pobednice. Vrlo verovatno da u takvoj koncentraciji moći i kontrole ni eventualni drugi krug ne bi omeo Vučićevu pobedu, mada tada ne bi nosila epitet trijumfalne.
Protesti, nesumnjivo politički - jer im je nasušna politika direktan povod - posle gotovo karnevalskog uvoda, konkretizovani su kroz zahteve studenata koje učesnici aklamativno prihvataju, čak i kada sumnjaju u realizaciju, pa i svrsishodnost. A iz dana u dan zahtevi se množe, počev od smenjivanja RIK-a, čelnika javnih servisa RTS i RTV zbog nepoštovanja pravila jednakog predstavljanja kandidata, preko razrešenja predsednice parlamenta Maje Gojković zbog uzurpacije i blokade rada skupštine, smenjivanja članova Regulatornog tela za elektronske medije (REM) koje nije pratilo kampanju i nije reagovalo ni na više stotina prekršaja i prijava, pa do sređivanja zbunjujućeg biračkog spiska i uvođenja elektronskog glasanja. I, naravno, uklanjanja "medijskog mraka".
Naknadno je zatraženo poništavanje sumnjivih doktorata ministra policije Nebojše Stefanovića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog, koji su već dugo ključni indikator lošeg stanja u obrazovanju. Potom je među zahteve uvrštena i ostavka Aleksandra Vučića, što je, ako posegnemo za crnim humorom, jedini koji će delimično biti usvojen, jer će Vučić morati da podnese ostavku na mesto premijera pre nego što preuzme zvanično predsedničku funkciju. Slede socijalni zahtevi, od ukidanja rada na crno do javno finansiranog i svima podjednako dostupnog obrazovanja i zdravstva, pa izmena izbornih zakona kojima bi se obezbedila fer politička trka…
Impozantna lista zahteva, međutim, dobar je pokazatelj da protesti zaista nemaju organizatora u političkim strankama, jer bi svaki političar, bez obzira na ideologiju i boju, odmah shvatio da se tako široki front promena ne može izdejstvovati ni deset puta masovnijim protestima. S druge strane, upravo brojnost zahteva pokazuje koliko toga u Srbiji danas ne funkcioniše i koliko je ionako krhka demokratija na staklenim nogama. I koliko je beznađe među šarolikim demonstrantima. I to je zasigurno najvažnija poruka koju protesti nose, toliko jaka da se može shvatiti i kao upozorenje vlastima koje su, suočene sa zahtevima, već počele da govore o "makedonskom scenariju".
Vlast još ne osporava pravo građanima i na ovaj vid izražavanja mišljenja i nezadovoljstva, mada je to frivolno "razumevanje" bunta mladih praćeno otrovnim strelicama upućenim opoziciji i usputnim packama demonstrantima, među kojima, ruku na srce, ima odista čudnih i javnosti poznatih likova uz koje nikako ne ide epitet čestitosti. Nameštena trpeljivost se ne može još dugo očekivati, a uvod u promenjeni odnos su sve češće jadikovke zvaničnika da demonstranti ometaju gradski život. Što nije sporno, jer se demonstrira na ulicama, a ne na zaparloženim njivama.
Najteža optužba stigla je od portparolke Hitne pomoći Nade Macure, vatrene Vučićeve obožavateljke, da demostranti otežavaju prolaz kolima Hitne pomoći! Najteža, jer je naredna logična stepenica da su krivi za nečiju smrt, a to onda nije građanski protest, već zavera radi ubistva, makar i iz nehata... No, ne zovimo đavola pre roka. Do daljeg važi poruka "vidimo se sutra!".
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.