Kolumne

Ili radiš ili rađaš!

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Najveća retorička mora svih političara sa ovih prostora jeste opstanak/nestanak naroda. U ovom slučaju podrazumeva se - srpskog. To naše zabrinute vođe na tren približava i željenoj Evropi, pošto stara dama, sa nešto izuzetaka - kojih ima i u Srbiji - postaje sve starija.

Elem, kad se gledaju demografska kretanja, a i kad čovek pogleda oko sebe, hteo ili ne, mora da se saglasi. Prosto se topimo. A čemu znanje i imanje, blago i drago, iće i piće ako koliko sutra sve bude bilo samo pustolina u kojoj neće imati ko da uživa? Bar od naše dece i unuka. Zato se i briga, ona sa duboko urezanim borama u čelo, pogledom uperenim u nesavladivu budućnost i tako to, prilično lako razume, pa i deli, uprkos svemu. Ali, mnogo je teže razumeti što ta pojavna briga ide drumom, a ona koja bi imala iole smisla šumom? Srbije što se tiče, nekoliko isečaka zbilje su više nego dovoljni da to ilustruju. Sasvim izvesno su ih svi ovako ili onako isto iskusili.

Isečak 1: Gradić u Banatu, nadomak granice sa Rumunijom. Događaj sam po sebi tužan, sahrana čoveka koji je još mogao poživeti lepe godine. Iza njega su ostale supruga i ćerka, ali ne i nada da će jednog dana biti još nekog iz te kuće. A, uostalom, ni njih troje već podugo nisu živeli tamo, roditelji su poslednjih godina obnovili porodičnu kuću, pa su u lepim danima tu boravili. Zimu su zimovali u Beogradu, gde ćerka živi i gde su u neka ranija vremena mogli da se skuće.

I reč po reč, kako to već ide, čujete od onih koji su ostali, prazna kuća ova, prazna kuća ona, ostali samo ostareli roditelji, prazna kuća... Omer: od pet kuća tri su prazne, u jednoj neko čeka sudnji dan, u jednoj još poneko živi. U podugoj ulici koja je nekada vrvela decom samo dva dečaka se igraju napolju. Pričaju ljudi da je nekada ovde živelo 20.000 ljudi, mahom Srba, danas ih je oko 2.000; popis kaže da ih je godinu uoči Drugog svetskog rata bilo 9.500, osam godina kasnije, dakle još taze posle teškog rata, nešto više od 8.000. Danas ih je oko 4.000. Zvanično. Nije strašno kao u pričama, ali jeste strašno.

Isečak 2: Na drugom kraju zemlje, u zapadnoj Srbiji pejzaž i arhitektura potpuno drugačiji, ali slika ista. Prazna kuća, prazna kuća, još bolje kuće, jer su tamo zaseoci bili najčešći oblik življenja. U varošima zatravljena dvorišta, polomljene grane voća, izvaljene tarabe, zapaučene roletne. Zabravljene fabrike. U pre nekoliko brojeva pominjanom Kosjeriću zvanično živi oko 5.000 ljudi, ali svi znaju da ih je bar upola manje, a i ono što je tu stalno sve teže se kreće. Zbog godina i bolesti. Mladi i manje mladi, ali još u snazi odlaze. Primerice, predratna opština Ražana za Veliki rat je dala 600 novaka! Sada u jednom od najbrojnijih kosjerićkih sela u najboljem slučaju, leti, svetli svaka deseta kuća nekadašnjih ratnika. Zimi, kad potomci koji su posetili zavičaj odu svojim novim staništima, još ih je manje. 

Isečak 3: Istočna Srbija, opet drugi pejzaž, arhitektura tek, ali slika, posebno utisak - isti. Praznina. Istina, za razliku od banatskih ušorenih kuća "na lakat" i zapadnosrbijanskih zbijenih u zaseoke ili rasutih po brdima, prostor tu ispunjavaju ogromne kuće koje su gastarbajteri dizali da pokažu koliko su u potrazi "trbuhom za kruhom" uspeli. Ali, iza kovanih ograda u palatama od po 500, 600, 1.000 i više kvadratnih metara, retko koja živa duša boravi.

Isečak 4: Prema izmenjenom Zakonu o finansijskoj podršci porodicama s decom, pojedine žene na porodiljskom bolovanju od države dobijaće mesečnu naknadu od - 900 dinara (7,5 evra, 15 KM). To je "mera" za žene koje su "ubrzo" posle zaposlenja zatrudnele. "Nijedan poslodavac neće zapošljavati takvu ženu, njemu je žena potrebna da radi, znači zasnivate radni odnos da biste radili, a ne da biste sutra otišli na bolovanje", kazala je prilično nespretno predstavnica resornog ministarstva. I izazvala odijum javnosti, iako je samo gotovo precizno opisala ono što se već godinama, pa i decenijama, dešava širom neoliberalne  Srbije.

Gorčinu nisu ublažili izvinjenje ministra u čijem je resoru socijala i objašnjenje ministarke za demografiju, iako se čulo koliko se država mnogo trudi i da su možebiti taj trud u praksi osetile samo neke žene - one koje su pre rađanja radile kraće od 18 meseci! Pri čemu im se eventualna komplikovana trudnoća ne računa u staž, bar tako kaže zakon! Zapravo, i izvinjenje i objašnjenje još su sumorniji od stvarnosti i pojačavaju činjenice. A one kažu onako: završiš školu, tražiš posao nekoliko godina, u međuvremenu te ostareli roditelji izdržavaju, uz gunđanje o neradnicima, ti povremeno radiš "na crno" da bar nešto imaš. I kako vreme odmiče u sve si goroj depresiji, a ima i težih varijanti (kriminal, prostitucija, dilovanje…)

Onda se sa dvadeset i dobar kusur, neretko 30 i kusur, zaposliš sa već teledirigovanom sugestijom; nije važno kako, gde, šta i koliko radiš, nije važno ni kolika je plata, važno je da je na vreme. I odlučiš da, na polzu roda svog, rodiš dete! I eto 900 "keka" svakog meseca. Doduše, samo za one "kraće" od 18 meseci, za ostale porodilje to ide prema zaradi, umanjeno naravno. I to ne kao pre nekoliko godina poslednjem tromesečnom proseku, nego rigoroznije.

Da ne bude sve crno, tačno je da izmenjeni zakon utvrđuje i "nagrade" za rađanje - roditeljski dodatak za prvo dete od 100.000 dinara (jednokratno), za drugo dete 240.000 dinara u 24 rate, za treće dete 1.440.000 dinara u 120 rata, za četvrto dete 2.160.000 u 120 jednakih mesečnih rata. Što će, nema sumnje, biti dobrodošla pomoć svim mladim i manje mladim roditeljima. Istina, zbog te državne garancije na nacionalnom nivou, neke lokalne samouprave su ukinule ranije utvrđene naknade - uključujući i Pokrajinu Vojvodinu koja iz godine u godinu sve alarmantnije pusti - ali, poklonu se u zube ne gleda.

Pomoć je tu - da žena rađa, države što se tiče, iako to baš nije u saglasju sa mnjenjem poslodavaca koji traže da žena radi, radi, radi, a i ključnog državnog resora koji im obećava vredne i poslušne radnike/ce. Na najmanje 18 meseci (neka se uzdrže od rađanja, kad su već toliko čekale). I, pri tome, nema garancije da će ono što je sada utvrđeno zakonom kao podsticajno važiti i sutra. Te nadnice za rađanje. I ko će, uopšte, verovati državi koja je i nešto što je unapred platio svako ko radi - penzije - prekrojila po sopstvenom ćeifu?

Ključni problem je u tome što tzv. kreatori nacionalnih politika uopšte ne shvataju da su im rešenja, blago rečeno, kontradiktorna. A još je gore ako shvataju, samo se ne mešaju u "tuđi" atar da bi naizgled zadovoljili sve strane. U narodu se to zove presipanje iz šupljeg u prazno, ali u slučaju države to je sluđivanje ljudi, pošto nikada ne znate na šta zaista imate pravo i pod koji paragraf kog zakona potpadate. Primerice, da li je poslodavac koji otpusti trudnicu ili joj ne obnovi ugovor, što je isto, jer mu je država omogućila da godinama ljude drži na povremenim poslovima, odgovoran po Zakonu o radu ili po Zakonu o zabrani diskriminacije? Ili po oba? I kako će neko ko prima po principu "koliko daš" voditi dugogodišnji/e spor/ove, sa malim izgledima da uspe, posebno što ista ta država već godinama prolongira obavezu koja se zove besplatna pravna zaštita, tzv. narodni advokati.

I ko će takvoj trudnici, ako zbog stresa ostane bez bebe, a onda moguće i izgleda za potomstvo, to nadoknaditi i kako? I kako će se država manje prazniti ako jedna stidljiva šaka da, a druge dve moćne ruke uzimaju?

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije