Naslov zvuči blesavo, zar ne? Obično opozicija zatrpava vlast amandmanima na razne zakonske predloge i druge dokumente koje usvaja zakonodavani dom i tako, em opravdava sopstveno postojanje, em dobija priliku da u skupštinskim raspravama progovori. A često su, dabome, amandmani više nego suvisli, pa se desi da poneki i prođe.
Suprotno toj uobičajenoj parlamentarnoj praksi ustanovljenoj da se u konačnici novi zakon učini što boljim, vladajuća većina u Skupštini Srbije predvođena Srpskom naprednom strankom predsednika Aleksandra Vučića, još od usvajanja budžeta za tekuću godinu vežba pisanje amandmana i zatrpava skupštinsku pisarnicu. Njeni brojni poslanici uzurpiraju govornicu i troše vreme predviđeno za raspravu čitajući papagajski navodne amandmane. Navodne, jer ih onda redovno povlače pre glasanja.
I, dabome, čudi li ikoga što stotine tih pisanija liče kao jaje jajetu?
Istina, vladajućoj koaliciji će trebati još puno prakse da dostigne nezvanični svetski rekord koji drži makedonska opozicija s više od 32.000 podnetih amandmana na zakon kojim je albanski jezik nedavno proglašen službenim na celoj teritoriji te države. Pri tomu treba znati da je to pitanje zaista bolno za Makedoniju i raspolutilo je ionako raspolućenu državu, pa bi se i pokušaj opozicije da stopira ili bar odloži izglasavanje kontroverznog zakona moglo shvatiti kao legitiman način parlamentarne borbe. Koju je, uzgred, vlast prenebregla čudnim odustajanjem od rasprave o amandmanima, što je još jedan balkanski doprinos urušavanju parlamentarizma.
No, nije ni približno čudan kao u Srbiji, gde vladajuća koalicija "časti" Vladu koju je izabrala primedbama na zakone.
U čemu je štos?
Nema štosa, to je prosta, bahata opstrukcija parlamentarnog rada i života, sračunata da potpuno upokoji ostatke opozicije, koja je ionako u priličnom rasulu.
Mozak koji je smislio takvu amputaciju opozicionih poslanika nije poznat, ali ako je suditi po samozadovoljnom osmehu koji se razliva licem šefa Poslaničkog kluba SNS-a Aleksandra Martinovića dok njegovi jurišnici mucaju naškrabane rečenice, njegov doprinos je nesumnjiv. Što je i logično, pošto je pravnik, a čemu ovde služi pravo nego da se izruguje i pravdi i demokratiji?!
Ministrima/kama, kao i samoj premijerki Ani Brnabić i predsedniku lično u štancovanju vladajućih amandmana ništa nije čudno. Štaviše, kažu da je to potpuno legalno i da je tu vrstu rasprave na zakonske predloge omogućio Poslovnik o radu Skupštine. Isti onaj koji je ova vlast žestoko kritkovala dok je bila u opoziciji zbog nedovoljno vremena za raspravu, a sada ga čuva kao malo vode na dlanu. Raspolaže, valjda, svim vremenom sveta, pa zloupotrebom legalnih mogućnosti, Poslovnika, sprovodi razne političke bedastoće. Usput, kao najveća parlamentarna grupa s najvećim vremenskim fondom praktično blokira opoziciju da predstavi svoje amandmane kojima bi se ključno zakonski predlozi zaista mogli popraviti.
Prva posledica takvog zakonskog inženjeringa jeste da se sve može progurati kroz parlament u formi i sa rešenjima koja se dogovore Tamo Gde Treba. Nije još, ali moglo bi, na primer, da Sunce samo u Srbiji izlazi na zapadu, da Dunav kroz nju teče uzvodno, od Đerdapa ka Bezdanu, da zaposleni mora da plati poslodavcu što ima priliku da radi, da se ateistima ukine pravo na koprišćenje državnih praznika vezanih za veru (Božić, Uskrs, pa i Sretenje)...
Ako se manemo šale, jasno da se to - proguravanje zakona na mišiće ili kroz iglene uši - oduvek radilo, i u ovom i u pređašnjim skupštinskim sazivima. I uvek je vladajuća većina obična glasačka mašina koja diže ruke ili pritska taster kad joj se to signalizira (ovoj komanduje predsednica parlamenta bukvalno zvoncem!). Bilo je i glasanja iz udaljenih letovališta.
Koliko je većina lišena potrebe da misli svedoči i anegdota iz jednog od ranijih saziva kada je poslanik vladajuće koalicije (vladajuće i tada i sada, samo u drugom savezu) predložio amandman kojim je zakonski predlog praktično dezavuisan, ali to niko nije primetio, ni u Vladi koja je predlagač zakona, ni u nadleženim skupštinskim odborima i službama, ni u plenumu. Proba parlamentarne ne/budnosti koju je sproveo bila je toliko "efikasna" da je taj poslanik u poslednjem momentu morao da povuče amandman jer je mašinerija po inerciji reagovala. Razume se, "za", čim predlaže njihov član. Eksperiment ga čini u nekom smislu rodonačelnikom sadašnje prakse, s tim što sad "probu" sprovodi veći deo parlamenta, ali ne da bi sopstvene redove učinio efikasnijim, već da bi potukao one preko puta barikade.
Zbog toga su Ustavnom sudu Srbije pune ruke posla, jer je gomila proturenih paragrafa protivustavna - što inače nije teško, jer je u nekim stvarima i sam Ustav protivustavan, odnosno na različitim mestima na suprotne načine uspostavlja odnose između grana vlasti, na primer. No, takav kakav je na snazi je i Ustavni sud troši silne sate na ispravljanje krivih parlamentarnih i zakonskih Drina.
Silne sate i novac poreskih obveznika troše i sami poslanici, koji često, zbog običaja da zakone sklepaju kako se kome ćefne, u kratkom roku i po hitnom postupku više puta izglasavaju izmene i dopune, kojima ispravljaju sopstvene greške. Treba li reći da su često izmene i dopune u prethodnom postupku odbijane glatko jer su predlagane opozicionim amandmanima u inicijalnoj raspravi? No, novouvedenom parlamentarnom praksom ta sistemska "greška" u upravljanju društvom biće otkloljena jer po sadašnjem običaju naprednjaka opozicioni amandamani uopšte i ne stižu na dnevni red, praktično ih nema, pa se i neće znati u kojoj su meri bili adekvatni.
Napokon, amandmanskim izrugivanjem i izvrtanjem zakonodavne prakse, vladajuća većina i sopstvene birače i birače opozicije, ali i sve građane, vuče za nos. I to u direktnom skupštinskom prenosu. Sopstvene birače tako što navodnim amandmanima obesmišljava zakonodavni proces i same zakonske predloge, opozicione jer ne dozvoljava da se čuje glas njihovih zastupnika. Napokon, sve građane, jer umesto da se u parlamentu troši vreme i novac za efikasno usvajanje što boljih zakona, čitav parlamentarni sistem i parlamentarna demokratija se dovode do apsurda.
Samo zbog toga da bi se ionako posustala opozicija dotukla.
Đavo je u tolikoj meri odneo šalu da je strašno i pretpostaviti da će se jednom, kad vlast bude opozicija, a neko drugi vlast, takva praksa možda vratiti kao bumerang naprednjacima. Ostvarenje te pretpostavke bio bi poslednji klin u mrtvačkom kovčegu parlamentarne demokratije u Srbiji, jer ako i oni budu činili isto što i ovi, pokazaće samo da su poslanici u Srbiji običan čičak. Ne čak ni fikus, već čičak koji se kači tamo gde mu se kaže.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.