Danas je veoma popularno reći da smo mi zemlja predivna, sa mnogo resursa i prirodnih bogatstava. Onda tek kad se spomene nešto tipa "vazdušna banja" shvatite da se radi o varošici koja nema ništa drugo osim čistog vazduha. Očigledno da čist vazduh djeluje na ljude tako da broj istih kopni sve na svježem planinskom vazduhu nekad razvijene varoši. To je izgleda doživljaj naših resursa - guste šume, čiste rijeke i nigdje naroda...
Opšte je pravilo da pored tolikih bogatstava imamo sve manje i manje ljudi koji treba da se obogate na njima. Međutim, nama to posebno ne smeta. Suština je na resursima, a ne na ljudima, očigledno.
Zato je Zoran Đinđić često znao reći: "Znate, ima zemalja koje imaju dijamante, zlato i energiju pa su siromašne zato što ljudi nisu sposobni da to koriste. Ima zemalja koje nemaju ništa pa su bogate zato što su ljudi sposobni da se dobro organizuju. Znači, u principu, sve je do ljudi".
Postoje dvije grupe zemalja... Jednu grupu čine bogate zemlje. One mogu da imaju resurse, ali i ne moraju pod obavezno da ih imaju. Uslov je da imaju sposobne ljude koji svoje znanje ulažu u razvoj svoje zemlje. Druga grupa su siromašne zemlje koje imaju ili ne resurse. Ali one definitivno nemaju ljude koji mogu da organizuju život te zemlje u pravcu razvoja i prosperiteta svih građana.
Sad nam je jasna zabluda koja kaže da je suština u resursima i prirodnim bogatstvima koje jedna zemlja posjeduje. Ovo prestaje biti zabluda tek ako u resurse uključimo i ljude. I to posebno ljude u funkciji razvojne politike.
Ljudi kao resurs neće funkcionisati u neregulisanim uslovima. Kao što se šuma ne može eksploatisati tokom oluje ili snijega, tako ni ljudi ne mogu da doprinose u uslovima haosa, entropije i, prije svega, laži.
Činjenica je da se danas laž odvažila pa raznorazni kroje moral, te je OK koral svuda oko nas. Takođe, važno je reći da je laž teška droga i da se sa te igle malo ko kod nas skinuo.
Mi znamo reći da su u laži kratke noge. Ja bih dodao još nekoliko stvari - i klempave uši, i veliki tabani, i spojene obrve i velike glave.
Naime, valjda je jasno da one zemlje gdje je laž nekažnjiva i gdje dominira u svakodnevnoj komunikaciji uništavaju svoj posljednji resurs, a to su ljudi jer oni mogu da rade samo u uslovima kolike-tolike istine. Zato su uslovi slobodne volje, razuma i istine preduslovi za nesmetan razvoj društva.
Mehanizam zaštite istine u normalnim i zdravim zemljama leži u sistemima obrazovanja gdje se promoviše i ulaže u pravilno razmišljanje, što ima za rezultat da kao veoma mladi počinjemo da uviđamo zakonitosti i odnose na realnim osnovama. Tako istina postaje resurs prvog reda. Postaje nacionalno dobro.
E sad istina je jedan od temeljnih pojmova u filozofiji, osobito u spoznajnoj teoriji. Istina se često veže s pojmovima: misao, suština, osobina, pojam, znanje, veza, inteligencija...
Ovi pojmovi kod nas se uzimaju onako...
Neki misle da se do istine, pravog razumijevanja znanja, može doći samo prosvjetljenjem, a ne pojmovima. Drugim riječima, istina je ono što mislimo o posmatranom predmetu je jednako predmetu onakvom kakav jest bez obzira o promatraču. To je onda neskrivenost - tj. predmet je onakav kakav jest.
Mehanizam zaštite istine u normalnim i zdravim zemljama leži u sistemima obrazovanja gdje se promoviše i ulaže u pravilno razmišljanje, što ima za rezultat da kao veoma mladi počinjemo da uviđamo zakonitosti i odnose na realnim osnovama. Tako istina postaje resurs prvog reda. Postaje nacionalno dobro.
Istina je očigledno emprijski dokaziva zakonitost, depersonalizovana i konkretna. Precizna.
Mi je ne vidimo takvu. Vidimo je kao sporu. Nedokazivu. Vračara mi gledala u dlan. Svako ima svoju istinu. Ono što mislimo o posmatranom događaju se razlikuje od čovjeka do čovjeka.
Nepostojanje konsenzusa o istorijskoj istini prati odbacivanje zakonitosti i razuma kao temelja razvoja i napretka.
Naime, u prethodnom periodu su istinu našu koristili, zloupotrebljavali, prljali i trošili ko god je htio i kako je mislio, pa shodno tome jedini način zaštite ovog našeg resursa je koncesija.
Pošto je koncesija pravo na korištenje nacionalnog dobra za obavljanje privredne djelatnosti i ona je u stvari pravo koje se prodaje i na temelju njega se ostvaruje zarada, predlažem da damo koncesiju na zaštitu istine. Jer mi očigledno drugog izbora i mehanizma nemamo.
Prvo treba da utvrdimo da li imamo dovoljno istine. Ako imamo, a nadam se da imamo, onda ima da damo pravo na korištenje ovog nacionalnog dobra.
Kod odabira agencije koja će dobiti koncesiju na istinu treba se voditi principom zarade na osnovu procenta dokazanih laži, jer onaj ko bude zarađivao od broja iznesenih laži će se sigurno obogatiti. Predlažem da to bude privatna firma. Oni ne rade za fiksne plate.
To će dovesti do toga da se laže i dalje, ali manje, i ne više bez posljedica. Onda će od laži zarađivati i društvo kažnjavajući istu, a ne više samo onaj ko izgovori laž.
U tom jednostavnom krugu: ljudi - znanje -razum - nauka - istina jedino ova potonja daje uslove za rast i razvoj ostalih članica kruga i jedino njenim obezbjeđivanjem stiču se uslovi za napredak društva i zemlje.
Sve dok istinu ne počnemo braniti, a laž napadati imaćemo situaciju da smo kao fakcititet malo a kao potencijal možemo biti mnogo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.