U Srbiji su samo dve stvari konstanta - reforme i izbori! Ponekad idu paralelno, nekad se pretiču i dotiču, nekad seku, ali uvek su tu negde skupa; vrebaju se i vrbuju uzajamno.
I jednima i drugima, kao procesima naravno, komanduju vladajući političari i klike moći koje ih podržavaju ili ruše.
Dakle, Srbija je ušla u novi izborni ciklus.
Kad će biti? Ne zna se?
Šta će biti? Ne zna se?
Kako će biti? Ne zna se!
Reforme su, ko nije zapamtio, u toku. Već dugo. Doduše, uvek idu od formiranja nove vlasti, pošto je ona prethodna pljačkaška, nenarodna, leva ili desna, nazadna ili napredna, radikalna ili daleko bilo demokratska, crvena ili žuta, plavičasta, ali podrazumeva se nesposobna za viziju i njeno ostvarenje. Začkoljica je u tome što Srbija svake godine ili u najboljem slučaju svake druge, ima nekakve izbore. Uvek istorijske i prelomne. I, dabome, takmaci na njih idu sa starim proverenim idejama, a kad se ustoliče i upoznaju sa stanjem stvari, a još više s onima koji izvan ovih granica imaju jednu istu stalnu viziju Srbije, dotiču im nove ideje i novi reformski planovi i pravci. Nema veze što su najvećim delom prepisani i precrtani od prethodnika - za njih su novi, tek otkriveni. I naglašeno prosvetiteljski i reformski, nikako nastavljački, jer svet, podrazumeva se, počinje baš danas i baš od nas. Elem, čekaju nas novi izbori. Možda u decembru, možda u martu, možda u maju. Možda "samo" lokalni i pokrajinski. Za Vojvodinu razume se, jer je srce Srbije Kosovo (i Metohija) u drugom političkom sistemu i tamo se vlasti biraju kad njihov kalendar kaže. Možda će izbori biti i opšti, ako premijer odluči da sprovede plan No 3 od četiri najavljena i podnese ostavku. Pod uslovom da prva dva propadnu, odnosno ako ne uspe da rekonstruiše sopstvenu vladu izbacivanjem najvažnijeg koalicionog partnera i vrbovanjem pogodnijeg ili izbacivanjem sopstvenih ministara koji nisu shvatili suštinu i brzinu reformi. Ima, međutim, još jedna začkoljica koja rađa novo, opet, reformsko pitanje - kako na te opšte ili poluopšte izbore ići? Po važećem proporcionalnom sistemu, sa širokim koalicijama koje učvršćuju opšte saglasje, na svim nivoima sa istim pravilima ili kombinacijom, za svaki slučaj. Ili menjati, menjati, menjati? Ako se Srbija koja hrli u društvo starih i malo manje starih demokratija drži pravila i sopstvenog izbornog kalendara, neće ništa menjati za izbore koji slede u decembru, martu ili maju, svejedno kada, blizu su. Naprosto, niko u uređenim sistemima u izbornoj godini ne menja pravila najvažnije političke utakmice. Odnosno, može da ih menja, ali tako da važe za naredni izborni ciklus, za vreme kada se prednost vladajuće pozicije može preobratiti u manu. Glede rezultata. Da ne bude nesporazuma, promena izbornih pravila jedna je od omiljenih ovdašnjih zabava. Kao i konstantna predizborna kampanja. Čim se kutije sa listićima zapečate kreće nova pomama, jer se nikad ne zna kada će nova trka. I po kojim pravilima. To je ceh ovdašnjeg političkog života čija je jedina konstanta, kako rekosmo pre nekoliko meseci, stranački svingeraj. Nije važno ko s kim dođe na zabavu, važno je s kim razmeni energiju i ode. Dakle, onog momenta kad počnu pregovori o postizbornim koalicijama - često razvrgavanjem predizbornih - počne i unutrašnja debata o narednim izborima. Čisto da se pripreme na vreme s kim će i kako. Srbija je 2000. na nacionalnom nivou odbacila većinski sistem, pošto u zemlji sa više od sto partija dvokružni izbor između najbolje plasiranih nikako ne garantuje priželjkivani rezultat. I najčešće ne odslikava stanje stvari na terenu, a još važnije, zahteva nemoguću misiju pošto stranački lideri tada nisu najvažniji, nego ti ljudi na terenu. Tranzicija sa većinskog na proporcionalni sistem išla je prilično postepeno - nije Srbija odmah bila jedna izborna jedinica nego je deljena na način koji vladajućem taboru dozvoljava najviše mogućnosti. U jednom trenutku je parcelisana na čak 29 izbornih jedinica, što je potpuno obesmislilo proporcionalni moto. Većinski sistem se najduže, do 2013, zadržao u Vojvodini, doduše u kombinaciji sa proporcionalnim, pa je polovina tamošnjih poslanika birana sa stranačkih lista, a polovina direktnim takmičenjem kandidata (naravno, uglavnom stranačkih, ali ne nacionalnih prvaka, nego lokalnih).
Struku, ljude koji se razumeju u izborno zakonodavstvo i statistiku, razvoj i pad predstavničke demokratije (u svetu, ne samo u Srbiji), svih tih godina malo je ko pitao za mišljenje. Birače, naravno, nije niko - od njih se ionako očekuje samo da zaokruže "pravog". I, pitanje od milion dolara, šta će biti u decembru, martu, maju? Hoće li se, kako kažu poznavaoci, sistem prilagoditi državi i ljudima od čijih glasova, napokon, zavisi izbor vlasti? Moguće da će se doći do tzv. personalizovanog proporcionalnog sistema u kom će birači zaokruživati čoveka (partijskog, naravno) a ne stranku, koaliciju, listu. I od njega očekivati da ih zastupa i polaže im račune. Prevashodno za ono što im je obećao! A možda i neće, možda će se i u decembru, martu, maju glasati kao i do sada, ali priča o promenama (reformama?) je dobra pošto podstiče predizbornu groznicu. U kojoj reforme, stvarne ili fingirane, lako prolaze nekažnjeno. Čemu čitava ova priča? Čisto da ostane zabeleženo da je Srbija opet, godinu dana posle vanrednih izbora, u novom izbornom krkljancu. Pomalo delikatnom pošto se sudara sa reformama. I koji se zbog tog sudara može okončati samo na dva načina - verovatnijim apsolutnim zaokruživanjem moći vladajuće Srpske napredne stranke na svim nivoima ili ipak mogućim oporavkom opozicije. I, verovali ili ne, izborni sistem će tu malo značiti. Pobediće onaj ko uspe da animira spavače, ljude kojima su stalni izbori postali besmisleni i nevažni. Najviše zbog toga što su predizborna obećanja i postizborna dela na različitim adresama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.