Aleksandar Vučić priželjkuje i priziva vanredne parlamentarne izbore u Srbiji. I odlučuje hoće li ih biti ili ne.
Građanima, mom ili našem narodu, kako više voli da kaže, koalicionim partnerima i posebno političkim oponentima, saopštiće do kraja septembra da li će biti posebne provere raspoloženja birača ili će sve ostati na probi koje mora biti, lokalnim i pokrajinskim izborima. Njima je redovan rok maj, ali ni decembar nije vanredan. Ali, hajdemo od Vučića, u čijim su rukama i platno i makaze: "Po opštoj atmosferi rado bih izabrao opciju izbora i lično sam tome sklon. Ali, za vreme izbora gotovo da staje ekonomija. Svi partijski razlozi su za, lični je da idemo na izbore, ovo je jedini razlog protiv. Videćemo do kraja septembra." I još: "Izbori su oblast u kojoj nema iznenađenja, stvari su tu jasne kao što je na primer da Crvena zvezda ne može da pobedi Real Madrid ili Čelsi. Nije lopta okrugla, kako to ljudi govore. Ništa nije tako predvidljivo kao rezultat izbora, to je u politici najlakše predvidiva stvar."
Vučiću, nema spora, trenutno okolnosti idu na ruku - sva istraživanja javnog mnenja pokazuju njegovu nadmoć, a sledstveno i Srpske napredne stranke, odnosno grupacije koju ona predvodi. Doduše, njegov je rejting bolji. S druge strane, opozicija je rasparčana, razbijena, onemoćala, izgubljena. Zaista jeste, ali provučeno kroz vizuru medija, uz svesrdnu pomoć vladajućih politčara i istraživača javnog mnenja, to deluje teže i oštrije se nameće utisak o moći Vučića i SNS-a i nemoći opozicije. Svejedno, leve ili desne. Logičan zaključak je - biće potopljeno sve što nije s ove strane vlasti. Zvezda - Real, što reče premijer. Možda je u pravu, ima više od 40 odsto "za", plus 10-15 odsto za socijaliste, naspram raspršenih 20-30 opozicije i isto toliko onih koji mudro neće nikoga da podrže. To je stvarno podloga za predvidivost. Da bar donekle amnestiramo istraživače - oni nisu babe Vange i ne pogađaju, čak i ne prognoziraju šta će biti, oni po uputima naručioca ispituju puls. A šta će biti zaista na izborima može se s velikom sigurnošću kazati u poslednjoj predizbornoj sedmici. Tada ionako većina ljudi zna da li će uopšte glasati i za koga. Ili protiv koga.
E, tu je kvaka. Protiv koga biti, suština je gotovo svih izbora u Srbiji od uvođenja novog višestranačja pre više od četvrt veka. Doduše, to protiv ima i protivtežu u čuvenoj poruci "glasaću i za tebe kad dođeš na vlast", koju je devedesetih godina tada najvažnijem opozicionom lideru Vuku Draškoviću uputio jedan šumadijski domaćin. No, ipak je, malo zahvaljujući poslovičnom inaćenju s vlašću (protiv nje, naravno), malo zaista teškom i sve težem socijalnom položaju većine ljudi, a najviše kockaraskoj sklonosti i želji "da malo pobrkaju kockice", svi "predvidivi" izborni rezultati pretvarali su se u blagu suprotnost. Dovoljnu da sigurni igrači ostanu bez uloga. Prvi najveći gubitnik bio je Slobodan Milošević, koji je olako raspisao savezne predsedničke izbore 2000. I izgubio. Sličnu je političku avanturu sam sebi priredio Boris Tadić 2012. godine "skraćujući mandat". I priključujući predsedničke izbore svim ostalim, misleći da će sinergija prvog u zemlji biti dovoljna da anulira nedostatke vlasti. I obnovi je bar još jedan krug.
Može neko reći da su oni bili predsednici (i država i nadmoćnih stranaka), a Vučić je "samo" premijer. U Srbiji, kao uostalom i čitavom regionu izašlom iz šinjela jakog vladara, moć se seli s funkcijom. Vučić je danas moćan otprilike ili nešto manje nego što je Milošević bio pre 2000. i to više od decenije. Tadić - bez obzira na optužbe i sumnje - nikada nije uspeo ni da se približi takvoj moći, ali jeste bio iznad drugih. I oba su u jednom vanrednom izvlačenju pala. Nepovratno.
I sad, skockano ovako, zaista je pitanje šta će Vučiću izbori? Posebno ako ima u vidu usud moćnih. Tim pre što je on u prvoj trećini mandata, formalno tek 15 meseci na vlasti. A kad se izbori prođu napuniće najviše dve godine. Plus, tapše mu se na sve strane, za sve što učini, a i za ovo što ne učini. A i sam se trudi da predstavi dostignuća kao najveća koju je bilo koja vlast na ovim prostorima dostigla. Uz manje-više stalni epitet - istorijska! I, istine radi, uglavnom mu se veruje, sudeći bar po medijima, čak i malobrojnim koji se smatraju kontra.
Zaista, šta će mu izbori? Narodu nisu potrebni, zasigurno, a sam Vučić ima dovoljno vremena da sprovede sve što je naumio i dogovorio. Pri tome, da anulira tegobe ljudi, povećaće penzije i plate u javnom sektoru. Malo, istina, ali mnogima nije ni smanjio, pa se mogu radovati. Ni oni koji će dobiti otkaz iz tzv. preduzeća u restrukturiranju, mahom još sa davno ustavno proteranom društvenom svojinom, nemaju mnogo razloga za ljutnju - većina odavno niti radi niti prima plate.
S druge strane, ni tajkunima ništa ne fali, iako je u prethodnim izbornim kampanjama baš njih "ciljao" - i dalje plaćaju porez kad im se prohte, kao i zarade zaposlenima, s malim izuzecima svi i dalje posluju, voze džipove i jahte, trguju na veliko i malo, mudruju. Ukratko, nemaju razloga da se bune.
Opoziciju zaista nije neophodno mnogo elaborirati - sama je sebe ukopala cepkajući se, svađajući se i secirajući. Uz zamašnu pomoć medijskih i analitičarskih privrženika vlasti (svake, treba li dodati?) i naravno botova, svaki političar drugačije provenijencije od vladajuće naprosto je urnisan, ismejan, degradiran. Pusto polje. Nisu cvećke, ali ono što im se čini nije humano.
Pa, čemu izbori? Samo su dva razloga logična. Prvi se, iako deluje naopako, uklapa u onaj državni "protiv", a znači da je sve ovo dosad bilo igrarija i da će tek teški koraci slediti. A platiće ih ljudi, građani, birači i njihovi bližnji. Dobro je, u tom smislu, obezbediti sebi još nekoliko godina - četiri umesto dve. Posle je svejedno.
Drugi je mnogo prozaičniji; vreme je da se zaista utvrdi ko je šef u SNS-u i Srbiji, koliko parče moći ima predsednik Tomislav Nikolić - kome, inače, mandat ističe 2017 - a koliko Vučić. Kom će se carstvu prikloniti članstvo, simpatizeri i građani? To što oni javno odbijaju svaku primisao na neslogu nije dovoljno, niti ubedljivo. Uz to prvačko odmeravanje snaga, sleduje i odmeravanje moći, a vala i ambicija i imetaka, njihovih sledbenika i saradnika.
Danas, kao ni pre dve, pet, 10, 15, 25 godina, nema istraživanja percepcije korupcije koje će svedočiti o smanjenju apetita onih koji su u prilici da nešto učine ispod ili iznad žita. Zato svaki čas naiđe neki novi milioner, devizni dabome. I moćnik potkovan političkom lojalnošću koja rađa mogućnost zarade.
Možda Vučić hoće da prekine taj loš niz i oslobodi se loših saradnika i partnera. Ali, za boga miloga, to se u uređenom sistemu, pod Vladom najboljom koju Srbija pamti - kako tvrdi vlast - čini baš u vreme vlasti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.