Vest liči na horor trojica maloletnika u 3.30 izjutra u Novom Sadu zapalila su beskućnike. Nedugo potom D.T. (64) je preminuo u bolnici od teških opektina, drugi je s lakšim povredama pušten na "kućno" lečenje, kako se to kaže. Znači, na ulicu.
Izgrednici su brzo pronađeni i pušteni. Mlađi su od 14 godina i država je nemoćna pred njima. Dvojica dečaka su otišla svojim kućama, kod roditelja, treći je vraćen u Dom za nezbrinutu decu. Iako je prva pomisao da je baš taj treći zapalio živi plamen, pogrešna je; to je učinio jedan od preostale dvojice koji žive s roditeljima.
Još je jedna greška u celoj računici nisu u pitanju samo dvojica beskućnika, već petorica. Jer, kako drugačije do beskućništvom objasniti notornu činjenicu da su dva dvanaestogodišnjaka i jedan godinu dana stariji dečak hladnu noć provodili na ulici u potrazi za teškom zabavom?
Prema prvim informacijama, prilično nepouzdanim, pošto su i nadležni kao i javnost još u šoku pred besmislom i besprizornošću zločina, dečaci su lunjali novosadskim ulicama s namerom da nešto ukradu; nameračili su se na invalidska kolica jednog od beskućnika, koji su ih, iako pijani, primetili. Iz osvete što su osujećeni u planu, jedan dečak je zapalio novine i bacio na pokrivač od kartona nesrećnog D.T. Vatra je buknula, a dečaci su, tvrde, uplašeni pobegli. Nesvesni mogućih posledica.
Nije objavljeno još gde su nađeni, ali pretpostavka je da su utočište potražili u svojim kućama, odnosno Domu.
Postoji jednostavan odgovor na pitanje otkud dečaci od 12 i 13 godina na ulici u gluvo doba noći. Stručno se to zove zanemarivanje ili vaspitna zapuštenost. Ukoliko se u narednim danima dokaže da su roditelji svesno zanemarivali decu, pa je to rezultiralo njihovim ponašanjem, koje bi se, da su stariji od 14 godina, tretiralo kao kriminalno roditelji mogu odgovarati krivično.
Najveći teret dokazivanja biće na socijalnim službama, istim onim kojima je poveren treći dečak, a ko će biti eventualni krivac za njegovo zanemarivanje ni Tarabići ne znaju.
Sve zajedno je pod velikim upitnikom, jer je izvođenje uzročnoposledične veze između zanemarivanja i zločina teško dokazivo, kažu stručnjaci. Čak i kad je vaspitna zapuštenost, i ne samo vaspitna, neupitna. Čvor zločina, a nesumnjivo ih je više, razrešiće se samo ukoliko vlastima bude stalo da pošalje tri poruke. Prva je, naravno, da i beskućnici imaju pravo na život. Druga je da nikome, pa ni maloletnicima, nije dozvoljeno da uzmu tuđi život.
Treća, kao rezultanta prethodne dve, je da su svi oni kojima su deca poverena na staranje bilo da su biološki roditelji, usvojitelji ili staratelji po nekom drugom osnovu dužni da se o deci zaista brinu. Počev od toga da ih hrane, oblače, obezbede krov nad glavom, tekuću vodu, preko obaveznog školovanja i pomaganja u učenju do vaspitavanja.
Sledstveno, pitanje koje nije za socijalne službe, ili bar ne primarno za njih, već za organe gonjenja gde bi završila invalidska kolica da se beskućnici nisu probudili? Dva su odgovora moguća, podjednako zabrinjavajuća; u nekom jendeku ili na crnoj berzi. Prva pretpostavka podrazumeva da dečake niko nije naučio da osobama s invaliditetom treba pomagati, a druga da su plen odnosili nekom starijem ko je znao šta će s tom "robom". U oba slučaja, direktno ili indirektno, su krivi roditelji, plus nadzornik u Domu za trećeg dečaka.
To, dabome, ne skida nelagodu, pa i suodgovornost dece, jer nisu tako mala, a očito ni bezazlena, da ne shvataju šta rade. Prilično je lako poverovati da ih je plamen zaista uplašio i da nisu, kako što su izjavili po nekim informacijama, želeli smrt beskućnika. To samo po sebi otvara osetljivo pitanje starosne granice krivične (ne)odgovornosti dece, koje nigde nije razrešeno na zadovoljavajući način. U većini evropskih zemalja 14 godina je magičan broj, u Britaniji je dve godine manje, no iskustva su slična. Svuda ima mladih monstruma.
Prema dostupnim podacima o maloletničkoj delinkvenciji, u Srbiji godišnje ima oko 15.000 prestupnika, deo čine deca mlađa od 14 godina. Za njih, kao pre izvesnog vremena za dvojicu dečaka koji su napali pesnika Rašu Popova, postoji PIT, što je skraćenica za rogobatno nazvan Program intenzivnog tretmana, odnosno 24satni stručni rad sa decom uhvaćenom u deliktima krivične prirode.
Ovaj tretman za nekoliko godina prošlo je nekoliko stotina dece, a braća I.N. i J.N., napadači na Rašu Popova, posle rada s terapeutom postali su uzorni učenici. Verovatno će i trojica mladih Novosađana proći isti tretman i, umesto noćnom bažanju i krađi, posvetiti se učenju. Ne samo školskih predmeta, već i ovladavanju socijalno prihvatljivog ponašanja i buđenju empatije. U protivnom već za nekoliko godina će završiti u nekom popravnom domu, odakle tako mladi izgrednici listom izlaze kao prevejani kriminalci i teški zavisnici od narkotika. I postati ili madi leševi ili beskućnici.
Sadašnji odrasli, posebno već ostareli beskućnici ostaće na ulici. Nekima, kako što je to davno pisao Džordž Orvel u "Niko i ništa u Londonu i Parizu", to je lični izbor, većina je prinuđena nemaštinom da se potuca od nemila do nedraga.
Nije to specifičnost Srbije, pa time ni krivica aktuelne vlasti. Beskućnici su pratnja, pa i kolorit, svakog velikog grada. Istina, u tranzicionim zemljama ih je sve više, jer u menama društvenih uređenja mnogi ostaju bez zarade, kuće, bilo kakvih prihoda. Za razliku od bogatijih zemalja s razvijenijom mrežom pomoći, udruženja građana i crkava koje su se posvetile i zbrinjavanju beskućnika, u Srbiji ima malo mesta gde ljudi bez doma mogu bar privremeno da se sklone.
Od zime, gladi i nasrtaja obesnih. Na njihov život i imovinu spakovanu u olinjali ranac ili ceger.
Nisu, naravno, svi ljudi bez empatije, daleko bilo, jer da jesu beskućnika odavno ne bi ni bilo, popalili bi ih, poubijali, zatukli. Što se s vremena na vreme dešava, samo što akteri tih zločina obično nisu deca. Ima i sasvim drugačijih primera; nedavno je jedan mladić u Beogradu beskućnicu koja dane i noći provodi na ulici obradovao novim patikama, specijalno za nju kupljenim. Mnogima koji noći provode u podzemnim prolazima, na kartonima, saosećajni sugrađani daruju hranu, zimi tople stvari, neki dobiju priliku i da zarade neki dinar...
Ali, priznali ili ne, beskućnici su ljudi drugog reda, ljudi čiji je život vredan koliko i imovina koju poseduju, bezmalo ništa. Za njih važe druga pravila; kad njih opljačkaju policija se ne uzbuđuje, ne uzbuđuje se ni većina građana, jer smo naučeni da beskućnike izjednačavamo s lopovima, u najboljem slučaju prosjacima. Nema sumnje da su se, svesno ili nesvesno, po tom modelu stigme, stereotipa i predrasuda ponašali i dečaci koji su zapalili svog sugrađanina bez doma. A to je najveća opasnost u celoj ovoj istinitoj horor priči.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.