Otrov koji je usred sudnice Haškog tribunala posle izricanja pravosnažne presude na 20 godina zatvora popio hrvatski general Slobodan Praljak na poslednjem aktivnom suđenju simbolički će kao pečat srama odrediti domete ovog suda kao nedovoljno značajnog za region koji je devedesetih plamteo ratovima.
Kao dodatna mera toj vrlo verovatno unisonoj presudi Međunarodnom krivičnom tribunalu za ratne zločine počinjene na prostoru bivše SFRJ može poslužiti i prošlonedeljni hit u Srbiji "đavo u Hagu", reči patrijarha srpskog Irineja nakon nepravosnažne osude srpskom generalu Ratku Mladiću na doživotni zatvor.
Sve u svemu, i taj otrov i onaj "đavo" će brojnim protivnicima biti krunski dokaz da je Haški tribunal, praktično, zločinački izum međunarodne zajednice i ruganje pravdi, štaviše zločinstvo prema pravdi onako kako je naš jasno omeđeni nacionalni atar vidi. S tim što imamo bar četiri atara i što se izvan njihovih visokih ograda vide samo tuđi zločini i sopstvene žrtve, a celina ratnih strahota gura na nečitku marginu.
U tom višenacionalnom nadgornjavanju, pa i seirenju, potpuno će se zaturiti činjenica da su i otrov i "đavo" samo dva lica teške istine ozvaničene presudama za ratne zločine. Pri čemu će većina koja osporava jednu kao nepravednu i zločinačku, drugu videti u suprotstavljenim superlativima, ne shvatajući da prihvatanjem makar jedne presude kao ispravne i pravedne, zapravo, prihvata i čitavu praksu Tribunala. Čak i kada je glasno negira.
Takav kolektivni silogizam je, primerice, jasnije uočljiv na pojedinačnim primerima od kojih je najilustrativniji vođa srpskih radikala Vojislav Šešelj, koji na rečima nije prihvatao optužbe, ni praksu Tribunala, ali je dobrovoljno otišao u Hag i aktivno učestvovao u suđenju, obilato vređajući i tužioce i sudije pri tome. I, dabome, prihvatio oslobađajuću presudu kao sopstvenu pobedu nad onim što je osporavao tokom 11 godina dugog procesa.
Kad se malo stišaju buka i van spora bruka Tribunala zbog Praljkovog samoubistva u sudnici, na površinu će izbiti i još jedna činjenica važna za dve vodeće strane u ratnim sukobima - Srbiju koja nije zvanično ratovala i Hrvatsku koja se zvanično branila - a to je princip udruženog zločinačkog poduhvata. Fakat da je presudama Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću Srbija amnestirana učešća u etničkom čišćenju BiH, a Hrvatska i njen državni vrh, suprotno tome, presudom Prliću, Praljku i ostalima notirani kao učesnici u UZP etničkog čišćenja tzv. Herceg Bosne, dodatno će uskomešati strasti i bojiti ocene i procene suda.
Suštinski već ih boji, jer od 22. novembra i izricanja presude Mladiću, u Srbiji nelagodu zbog doživotnog zatvora srpskom generalu lagano smenjuje zadovoljstvo što vrh Savezne Republike Jugoslavije i Vojske Jugoslavije nije na čelu piramide UZP za etničko čišćenje BiH. (Što je, da se ne zaboravi, pozitivan ishod i za Crnu Goru). Na tom fonu, od presude, gotovo simbolički donete 29. novembra, Prliću i ostalima raste ushićenje što je hrvatski državni vrh označen kao vodilja istog tog zločina počinjenog u drugom delu BiH.
U zvaničnom Zagrebu i središtu nekadašnje ratne Herceg Bosne Mostaru, dabome, tonovi su oprečni, pa se uz odbacivanje presude kao zločinačke (prema Hrvatima i Hrvatskoj) ističe "oslobađanje" Srbije optužbi za agresorske namere i praksu tokom ratova i u Hrvatskoj i u BiH.
Same BiH što se tiče, ona je, kao na onoj i prošli put pominjanoj čuvenoj salveti iz Karađorđeva - objekt o koji se otimaju susedi i koji komadaju njeni lideri. Satisfakcija u vidu mišljenja haških sudija da je bar na njenom jednom delu jedna susedna država vršljala jedini je dokaz njenog takvog tretmana. Istina, mozaik bh. stradanja mogao bi se upotpuniti ukoliko se u nastavku rada Tribunala na ponovljenom suđenju Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću utvrdi da su oni bili ključni učesnici u, kako se navodi u optužnici, udruženom zločinačkom poduhvatu nasilnog proterivanja nesrba sa teritorija Hrvatske i BiH radi ostvarivanja srpske dominacije.
Što bi, slično kao posle presude Prliću&ostalima, izazvalo suprotstavljene reakcije. Takav rasplet - slobodno se može reći u velikoj meri izvestan - BiH bi, verovatno, omogućio novo pokretanje postup(a)ka protiv Hrvatske i Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, ako ništa drugo ono za ratnu reparaciju kao izvesnu naknadu za žrtve, mada je zbog sadašnjeg rasporeda snaga i samoj BiH i uopšte regionu takav ishod teško zamisliv. No, hipotetički, koliko bi jedan UZP ocrtan najnovijom haškom presudom i drugi mogući koštali Hrvatsku i Srbiju plastično pokazuje "Bosanska knjiga mrtvih", istraživanje o žrtvama u ratu u Bosni i Hercegovini koje je sproveo Istraživačko-dokumentacioni centar iz Sarajeva: ukupan broj mrtvih u ratnoj BiH je 95.940 ljudi. Od ovog broja bilo je 38.239 ubijenih civila ili 40 odsto svih žrtava. Među ubijenim civilima dominiraju Bošnjaci: ubijeno ih je 31.107 ili 81,35 odsto svih civilnih žrtava u BiH, Srba 4.178 ili 10,93 odsto, Hrvata 2.484 ili 6,50 odsto, dok je "ostalih" 470 ili 1,23 odsto u "Bosanskoj knjizi mrtvih".
No, kako stvari stoje, u poslednjem mesecu zvaničnog postojanja Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene na prostoru bivše SFRJ, malo ko će se baviti pravim žrtvama ratova; sve će oči biti uprte u holandsku policiju i pravosuđe koji bi trebalo da ispitaju kako je u strogo štićenu sudnicu Slobodan Praljak uneo otrov kojim je sebi presudio, osporavajući pre toga zvaničnu presudu i u trenu prevodeći sebe iz osuđenog ratnog zločinca u - mučenika, praktično žrtvu. Bar u očima pretežnog dela svog naroda s obe strane granice Hrvatske i BiH.
Nonsens je što će u drugim nacionalnim korpusima biti skrivene žali što takvog heroja nije bilo među njihovim vojskovođama, jer bi "žrtvovanje", pa još tako transparentno, belodano pokazalo ispravnost svega što je rađeno u ime domoljublja i rodoljublja.
No, najveći problem i najteže breme Haškog tribunala dugoročno nije taj Praljkov otrov, već činjenica da će u novim dokazivanjima ispravnosti svake od sukobljenih strana ostati zaturene stotine hiljada stranica sa zločinima dokazanim u haškim sudnicama i dokumentovanim u javnim spisima suda. I neverovatno mnoštvo žrtava, među kojima prevladavaju mučki zlostavljani i ubijani civili, starih, žena, dece i (ratnih) zarobljenika. Nema sumnje da za takav ishod mnogo odgovornosti ima na samom Tribunalu, koji je tokom 24 godine sudovanja predugim i komplikovanim procesima i prečesto nerazumnim presudama - oslobađajućim i osuđujućim - učvrstio mišljenje o sebi kao o političkom sudu.
No, ništa manja odgovornost za takav nehumani tretman žrtava je i na vođstvima i intelektualnim elitama državica proisteklih iz počivše SFRJ, apsolutno nespremnim, a nesposobnim da se suoče sa sopstvenom krivicom. A najgore od svega je što svaka od njih, i dalje vođena ljudima koji su aktivno učestvovali u ratu, bilo kao (vojsko)vođe bilo kao propagatori, svoje nove naraštaje neguje u duhu ako ne otvorene mržnje, ono dubokih podela u kojima je jedino merilo ispravnosti nacionalni predznak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.