Jeste li čuli za Zejda Ćoralića, njegove drugare i drugarice, prvačiće sarajevske Osnovne škole "Osman Nakaš" i njihovu učiteljicu? Ako niste odmah guglajte: Zejd je gluvonem, ali njegova majka je odlučila da ga upiše u "normalnu" školu. Učiteljica Sanela Ljumanović se našla u nebranom grožđu: kako da podučava svog posebnog učenika kad ga ne razume?
I eureka - i ona i svi njeni đaci počeli su da uče znakovni jezik, pa mali Zejd sada može da priča s njima i oni s njim. I da uči.
Odista neobična vest obišla je svet, a uhvatila je korena i na ovdašnjim društvenim mrežama i internet medijima. Probila se, gle čuda, i u klasične medije, koji vrve od sasvim suprotnih priča, apokaliptičnih naslova, uvijenih i manje uvijenih teorija zavere, krvi i tla, nebuloznih "saznanja", neverovatne kombinatorike.
Nema podataka da li su prosvetni oci Sarajeva, BiH, regiona i diljem sveta razmislili o tome na koji se način Zejd&prijatelji&učiteljica mogu uvrstiti u redovan školski program. Nema vesti ni da li su zaduženi za brigu o osobama s invaliditetom u Vladinom i nevladinom sektoru promislili kako bi se mogla iskoristiti ova prekrasna životna priča. Nema, ali nadajmo se, biće. Učiteljica je već kazala da bi učenje znakovnog jezika moglo biti deo nastavnog programa, a prvačići da je, uz sve drugo, to - zabavno.
Zašto je podvig sarajevskih mališana i njihove učiteljice vredan divljenja? I zašto je uopšte podvig? I zašto je nešto tako jednostavno, lepo i razumljivo podvig, a ne svakodnevica?
Mnogo je razloga što ova mala skupina čini junake naših dana, a prvi među njima je što su nas podsetili na to šta se sve može s malo dobre volje, na davno zaboravljene reči ljudskost i solidarnost. I hrabrost.
Hrabrost jedne majke da se suprotstavi okolini i svoje dete ne razdvaja od druge dece. Hrabrost jedne učiteljice da izbriše prepreku.
I hrabrost mališana da zajedno budu drugačiji. Oni su na delu, povedeni samo nevoljom svog druga i (ne)voljom svoje učiteljice, za kratko vreme naučili najvažniju životnu lekciju: svi smo jednaki, dovoljna je samo šansa da se to i pokaže.
Nažalost, šansi je sve manje, pa je njihov trud da nauče znakovni jezik zaista podvig. A valjalo bi da je nešto što se podrazumeva.
U više navrata na ovom mestu pisali smo o nevoljama ogromne skupine ljudi koje formalno zovemo osobe s invaliditetom i nelagodi koju obični ljudi imaju pred onima koji žive sa nekim nedostatkom, urođenim ili stečenim, fizičkim ili mentalnim, o preprekama koje društvo većine bez vidljivih mana stavlja pred slabovide, gluvoneme, hrome...
Za većinu ljudi slep ili slabovid čovek je, jednostavno, slepac koji izaziva sažaljenje i/ili nervozu, često smeta uobičajenom protoku. Odvažniji i bolje vođeni kroz život izazivaju povremeno i prikriveni bes jer "uzimaju" posao onima koji bi ga sa dva zdrava oka mogli raditi i, kako se to kaže, žmureći. Ko ne veruje neka se opet uhvati svetog Gugla i nađe vesti o nevoljama Beograđanke Vesne Nestorović, koju su sugrađani i "savesni" vozači javnog prevoza više puta izbacili iz gradskog autobusa zbog pratnje u vidu psa vodiča za slepe.
Sa gluvonemima stvari su još komplikovanije - prosto, ljudi ih ne razumeju; oni koji odmalena barataju svojim znakovnim jezikom i kreću se bez kompleksa bude podozrivost. Em ne znaš šta "parlaju" dok "mlate" rukama, em zvucima koje proizvode iritiraju osetljiv sluh negluvih.
Ljudi u kolicima su još veća prepreka uobičajenom svetu, treba ih pogurati, zaobići, a valja im prilagođavati ulaze, prelaze, autobuse, sale... Pritom malo ko pomišlja da sa produžetkom životnog veka svako, ama baš svako od nas može pre ili kasnije dospeti u kolica.
O ljudima koji su bez svoje krivice rođeni sa, primerice, Daunovim sindromom, ne treba ni govoriti; sav "normalan" svet zna da ih valja držati u kući, zatvorene da ih drugi ne vide, da ih se dečica ne plaše, da ne oduzimaju vreme, prostor i brigu "normalnih". Taj isti svet se zgražava, s pravom naravno, kad čuje priče o zlostavljanju tih prisilnih kućnih zatvorenika. Zgražavaju se, valja li naglašavati, posebno oni koji su znali ili slutili da se nešto "čudno dešava", ali okretali glavu sve dok "to" nije iscurelo van četiri zida i kapije. I osvanulo na naslovnicama tabloida, po pravilu bez milosti za žrtve.
E, sad mali test, da li se većina većinskog dela čovečanstva ikad zapitala zašto mala deca ne prave razliku među ljudima, ne dele ih na sposobne i nesposobne, ne nalaze im mane, ne čude se i ne plaše "drugačijih", već se jednostavno igraju.
Sve dok ih mi, pametni i veliki, ne naučimo da neka deca i nisu baš pogodna za igru i druženje?! Da neke ljude u najboljem slučaju valja sažalevati i pružiti im ruku kad nesretnici hoće da pređu ulicu, a sefamor nema zvučnu signalizaciju. Ipak, sigurnije je zaobići ih.
Deobe, naravno, nisu samo u odnosu na ljude čija je fizička mana vidljiva, ima deoba po naciji, poreklu, veri, po boji kože, polu, godinama, ideologiji, partiji, klubu, ali ovde se ograničavamo samo na ove prve jer su te prve deobe na "normalne" i ine, "zdrave" i ine, zapravo polazište svih razdeoba. Posle prvobitne podele na poželjne i nepoželjne, na one koji mogu i one koji ne mogu zbog felera sa nekim čulom, rukom, nogom, dušom, ostale su nekako prirodne.
Na sreću, postoje Zejd, njegova mama, njegova učiteljica, njegovi drugovi i drugarice. Postoji oko nas puno takvih ljudi, samo ih često ne vidimo, ne čujemo, ne dodirujemo i ne učimo od njih.
Postoji, recimo na kraju, škola koja se usudila da dete sa razlikom uvrsti među drugu decu; stručno se to zove inkluzija i mnogim se školskim i socijalnim programima formalno forsira. Dobro je to, a još bi bolje bilo kada bi priča o Zejdu i njegovoj dobroj sudbini doprla do druge dece, njihovih roditelja i učitelja. Za početak kao film koji bi se vrteo na nacionalnim televizijama, kao aplikacija na kompjuterima i mobilnim telefonima, aplikacija na majici...
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.