Kolumne

Pravo na kaznu

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

U četvrtak, kad ovaj broj "Nezavisnih" bude pred čitaocima, Igor Jurić ispred Fondacije "Tijana Jurić" podneće Narodnoj skupštini Srbije inicijativu za uvođenje doživotne kazne zatvora bez prava na pomilovanje za ubice i silovatelje dece, trudnica i nemoćnih žena.

Inicijativa je podržana sa 150.000 potpisa građana, među kojima je više desetina sudija i više stotina - zatvorenika.

Igor Jurić je otac devojčice Tijane Jurić (12), koju je pre dve godine oteo i ubio Dragan Đurić. Za svirepo ubistvo, koje je potreslo ne samo Srbiju, Đurić je osuđen na 40 godina zatvora. Tokom suđenja, kako kaže Jurić, nije pokazao ni trunku kajanja, milosti, osećanja.

Pre i posle Tijane ubijeno je još nekoliko devojčica, među kojima dve trogodišnje, koje su i silovane. Za razliku od Tijane, malu Katarinu i malu Anđelinu ubili su i silovali ljudi iz bliskog okruženja - Katarinu majčin životni partner, kojem je i sama u zločinu pomagala, Anđelinu prvi komšija, kojem su i dete i roditelji verovali.

Ni oni nisu na suđenju pokazali mrvu saosećanja sa žrtvama i njihovim najmilijima.

U zatvorima u Srbiji trenutno je 35 zatvorenika koji bi, da je inicijativa "Jurić" već pretočena u zakon i da im se sad sudi, bili osuđeni na doživotni zatvor. Ovako će, pre ili kasnije, posle 25-30 godina biti slobodni.

Slobodni da opet učine zločin, bar ako je verovati statistici o povratnicima.

U najkraćem to su razlozi zbog kojih Igor Jurić, Fondacija, dnevnik "Blic" i više od 150.000 građana traže pooštravanje kaznene politike za najteže zločine. Da dokazano opasni zločinci ne budu u prilici da ponovo nasrnu na nemoćne, da se sačuva bar nekoliko dečjih života i porodica.

Njihova zvanična inicijativa se unekoliko oslanja na nezvanične pozive državi da vrati smrtnu kaznu, ali u jednom bitno odudara; iako deluje nestvarano, sam Jurić kaže da njemu i njegovoj porodici osveta nije motiv i da ne žele nikoga da ubiju, makar silom zakona, niti da bilo koga dovedu u situaciju da bude ubica, makar u službi zakona.

Napokon, misle i da je za osuđene humanija doživotna kazna, jer ih društvo ionako ne želi. Slobodne.

Valja još reći da inicijatori za uvođenje doživotne kazne kucaju na otvorena vrata države što se tiče, pošto se već nekoliko godina i zvanično u Ministarstvu pravde Srbije razmatra izmena krivičnog zakonodavstva kojom bi se i za još neka krivična dela uz ova koje Jurić navodi predvidela najstroža kazna. O smrtnoj, naime, nema govora sve dok je Srbija članica Saveta Evrope.

I deo stručnjaka, o čemu svedoče i sudijski potpisi na inicijativi, ali još više njihovi javni stavovi, smatra doživotni zatvor najboljim rešenjem. Za sve. U njihovom fokusu su nemoguća socijalizacija i ništa manje moguća rehabilitacija osuđenika. Neki od njih se pozivaju na obnovljenu teoriju o genetskoj sklonosti zločinu, koja ruši sve teorije o prevaspitavanju zločinaca; drugi, pak, misle da je, čak i u slučaju moguće resocijalizacije, njihova društvena rehabilitacija nemoguća. Ne upitna, nego nemoguća, jer sa takvim tipom ljudi, najprostije rečeno, uistinu niko neće da ima posla. Čak i kada bi se pokajali, žig zločina je uvek na njima. O tome, dabome, svedoče potpisi zatvorenika osuđenih zbog drugih zločina, koji uopšte nemaju milosti prema silovateljima i ubicama dece.

Napokon, stručnjaci koji se zalažu za doživotnu robiju kao odgovarajuću osudu uvereni su da težina zaprećene kazne nije nikakva brana zločinima; svetska i domaća statistika pokazuju da ni smrtna kazna ne utiče na stopu kriminaliteta kad je ova vrsta krvnih i seksualnih delikata u pitanju, a isto važi i za doživotnu.

Nasuprot, mora se priznati, prilično ubedljivom taboru pristalica doživotne kazne su protivnici, čiji su glavni argumenti pravne prirode i proističu više iz drugog zahteva inicijative - bez pomilovanja - nego iz same doživotne kazne. Mada je i ona upitna, ako ne drugačije ono kao urušavanje već postignutih standarda u ljudskim pravima. Ključno pitanje, o kome nema saglasnosti ni unutar stručnog tima Ministarstva, jeste pravo na pomilovanje, koje je garantovano u zakonodavstvu Srbije i ne može se selektivno primenjivati, bar ne na način da se apsolutno uskrati.

Kao argument "protiv" pojaviće se i stvari organizacione i tehničke prirode u samom zatvorskom sistemu, jer se potencijalnim doživotnim zatvorenicima mora obezbediti poseban tretman.

Napokon, u raspravama koje će po zvaničnoj predaji inicijative uslediti, može se kao legitimno postaviti i pitanje zbog čega su ratni silovatelji i ubice dece, trudnica i nemoćnih žena (i muškaraca) privilegovani u odnosu na mirnodopske. A jesu, jer je - ne samo u Srbiji i na Balkanu - silovanje u ratu neka vrsta "običajnog prava" pobednika na ratni plen. Neljudskost tih zločina se retko preispituje i u javnosti, a pred sudom još ređe.

Nasuprot svim stručnim začkoljicama i rukavcima u koje može odvesti pitanje da li doživotni zatvor uvrstiti ili ne u krivično i kazneno zakonodavstvo, stoji notorna činjenica da su nekoj deci oduzeti životi, na mučan način, a porodice žrtava su samim zločinom već doživotno osuđene. Ne samo na patnju, već i na preispitivanje šta su mogli u nekom trenutku da učine da se zlo ne desi. Njih, za razliku od krvnika, muče i kajanje i druga osećanja, često toliko teška da se porodice raspadaju nepovratno. Slično se, valja dodati, dešava i porodicama zločinaca, jer i njih zločin obeleži takođe nepovratno.

Zapravo, pitanje doživotne kazne na najteži način zaoštrava i dobro znanu razliku između prava i pravde, pri čemu je, zvuči paradoksalno, u modernom zakonodavstvu pravo češće na strani krivca, pa pravda ostaje slepa. Zbog toga su, opet paradoksalno, vrlo verovatno u pravu i zagovornici i protivnici doživotne robije.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Izdvojeno
Najčitanije