Spavači su oni koji propuste šansu da učestvuju u donošenju važnih odluka, onih koje trasiraju životni put ne samo sadašnjih generacija, nego i mnogih koje će doći.
Prošlog vikenda u Makedoniji spavača je bilo znatno više, gotovo dvostruko, nego onih koji su glasali na konsultativnom referendumu, a koliko će ih biti narednog vikenda na opštim izborima u BiH, ni Nostradamus ne zna.
Deo ljudi, posebno novija dijaspora koju ima svaka državica nastala iz bivše jugoslovenske, praktično i ne može sve i da hoće da svoje pravo "za" ili "protiv" iskoristi, a kako to izgleda u praksi, Makedonija je odličan primer. U biračkom spisku ima nešto više od 1,8 miliona upisanih građana, ali pretpostavlja se da je 700.000 njih napustilo zemlju, mahom trajno, posle poslednjeg važećeg popisa (2002, naredni je iz nikad objašnjenih razloga prekinut) koji je i dalje ključan za sam spisak. Dakle, oni mogu da glasaju na izborima ili se izjasne na referendumu samo ako im se otvore biračka mesta tamo daleko, što pretpostavlja ozbiljnu, a često i skupu proceduru. Mnogi ni tada ne mogu da glasaju, jer tamo gde su otišli nisu punopravani građani, rade i žive "na crno", pa prinudno popunjavaju birački spisak u zemlji, kao da nisu mrdnuli iz Prespe, Struge, Ohrida... Prave žive mrtve duše!
Problem je, međutim, što referendumske odluke po makedonskim propisima zahtevaju natpolovičan odziv, dakle 50 odsto od upisanih, plus jedan glas, pa je sa 700.000 iseljenika ispunjavanje cenzusa nemoguća misija. Ako se tome pridoda još nekoliko stotina hiljada onih koji uvek sve bojkotuju, sa pozivom ili bez njega, neodlučnih i/ili nespremnih da preuzmu tu vrstu odgovornosti, pa i lenjih koje mrzi da izlaze napolje ako pada kiša, a još više ako je vrućina - razmera političke neizvesnosti dobija monstruozne razmere.
To se u nedelju desilo Makedoniji - malo zbog sprečenosti, malo zbog neodgovornosti (većine) građana, izostala je pravno i pravovaljana odluka o tome hoće li se nastaviti put evroatlantskih integracija pod imenom dogovorenim preliminarno sa Grčkom - Republika Severna Makedonija. Nonsens je, međutim, što je taj put potvrdio više nego dovoljan broj onih koji nisu propustili priliku da glasaju. Politička matematika kaže da bi "za" bilo dovoljno nešto više od 450.000 glasova, a na referendumu je od 666.743 izašlih tu opciju podržalo 609.813, što je čak za 158.229 više od neophodnog minumuma za uspeh refenduma.
Pod uslovom da je osvojen cenzus.
Referendum je, očito, kako su primetile i kolege iz beogradskog "Danasa" iste večeri - i propao i uspeo. Zapravo, rezultat je takav da svaka strana može biti istovremeno i zadovoljna i nezadovoljna i svaka od njih - vlast koju vodi premijer Zoran Zaev i opozicija na čelu sa VMRO-DPMNE - može da traži kvačku legitimnosti. Prvima, istina, život zagorčava cenzus, a drugima broj glasova "za" koji su, nema sumnje, i potencijalno broj glasova "za" vlast na sve izvesnijim vanrednim izborima.
Komplikovano?
I jeste i nije. Imamo političku jednačinu sa više nepoznatih, a prva je prauzrok enormne apstinencije. Nesporno, naime, da je nesređen birački spisak "prvooptuženi", ali spisak nije živo biće da se sam menja, raste ili smanjuje se pa je odgovornost na onima koji ga nisu sredili. Tako stižemo do nove nepoznate - što to nisu uradili Zaev&comp koji su duže od godinu dana na vlasti i pre njega Grujevski&comp koji je bio više od deceniju na vlasti? Zapravo, to i nije toliko nepoznata stvar - svaka vlast voli nesređen birački spisak, jer on omogućava mnogo sitnih manipulacija, teško primetnih golim okom, ali u zbiru dovoljnih da "ispeglaju" rezultate.
Dok se takav spisak ne obije o glavu organizatorima izbora ili referenduma. Srbija je imala sličnu glavobolju na obavezujućem ustavnom referendumu 2006. godine i "prevazišla" problem dvodnevnim izjašnjavanjem, pri čemu se ni danas ne zna koliko je ljudi "glasalo" u noći između ta dva dana - tek cenzus je obezbeđen.
Nesređen spisak, kao jedan od uzroka povećane političke uspavanosti, ume da ošine kao bič i na izborima, posebno kada se broj prinudnih spavača (dijaspora) upotpuni povećim brojem onih koji odluče da taj dan zaista prespavaju. Dosta im je svega, ne zanima ih niko, ponuda je ista, pa odluku prepuštaju onima koji uredno idu na birališta. I to se dogodilo Srbiji u drugom krugu predsedničkih izbora 2012, kada se kao prolećni sneg odjednom istopila povelika prednost Borisa Tadića nad Tomislavom Nikolićem iz prvog kruga. Zbog uljuljkanih i uspavanih, a naravno ponešto i razočaranih.
To, ako je verovati anketama u BiH, može da se dogodi i Mladenu Ivaniću na nedeljnim izborima za srpskog člana Predsjedništva BiH; naime, ankete pokazuju da ima blagu prednost nad Miloradom Dodikom, ali ankete ne uzimaju u obzir činjenicu da neki lideri imaju dugo godina stabilno biračko telo, dok drugi - posebno oni skloniji toleranciji i uljudnosti u javnom životu - teško animiraju i sopstvene glasače, a o neopredeljenima da ne govorimo. A i potonji se, mora se naglasiti, mnogo lakše razočaraju, ni sami ne shvatajući poruku profesora Vojina Dimitrijevića (1932-2012) iz 2012. da "samo očarani postaju razočarani".
No, vratimo se najvažnijoj nepoznatoj u onoj političkoj jednačini - ponuda i njena prezentacija. Šta je Zaev ponudio građanima Makedonije? EU i NATO u paketu, za dodatak "severna" u imenu, što su u sedmicama pred referendum ponavljali i brojni važni lideri EU. Zaboravili su svi, uključujući samog Zaeva, da pre referenduma - koji, ponavlja se sada, nije obavezujući - objasne da će ona potencijalna četvrtina birača, plus jedan jedini glas "za" biti reper ne legitimnosti, jer nju određuju propisi, nego pragmatičnosti da se nastavi započeti proces promene imena kao ključnog uslova za integracije. Možda bi inat i strah od uspeha referenduma naterao aktivne protivnike da ga ne bojkotuju, nego da se usprotive, a neodlučne da ipak odluče.
Možda je, naravno, Zaev mogao izbaciti NATO iz pitanja, jer je Alijansa svuda na ex-Yu prostorima "crvena marama" za većinu ljudi. Puno je, mora se priznati, razloga za to i svaki ozbiljan političar mora dobro da proceni kad i koji adut valja izvući iz rukava, koju proceduru primeniti, kao što je to, uprkos jakim otporima, učinio Milo Đukanović u Crnoj Gori.
Politička ponuda je nesumnjivo najvažnija, ali nije zanemarljiv ni način na koji se nudi. Primerice, čelnik NATO-a Jens Stoltenberg je posle upitnog referenduma u Makedoniji izjavio da su Crnoj Gori od pristupanja NATO-u udvostručene strane investicije. Ima li ubedljivijeg argumenta za ljude od izglednog dobro plaćenog posla, posebno što su već svikli da ih i njihovi izabranici "reklamiraju" kao najjeftiniju radnu snagu na svetu ili bar u Evropi? Ako se vratimo spavačima, možemo zaključiti da je deo njih - možda baš i svih nedostajućih 240.000 na biralištima - ostao zabravljen kod kuće baš zbog toga što im niko nije objasnio kako valja mane i prednosti priključivanja i Uniji i Alijansi.
Mada, ruku na srce, u modernom svetu koji obiluje sa znatno više komunikacionih kanala nego što prosečan čovek može da iskoristi, pomalo glupo deluje kad neki "učitelj" stane pred skamije i "crta" ljudima šta je za njih i njihovu decu bolje i da neizborom često sebi iskroje sudbinu koju ni mrskim susedima ne žele.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.