Josip Broz Tito umro je na sredokraći između Dana pobede nad fašizmom 1945. i njene vruće 70. godišnjice koja će biti obeležena u Moskvi 9. maja. Velikom vojnom paradom. Tvorac četvrte Jugoslavije umro je pre 35 godina u vreme kada se obeležavalo 35 godina oslobođenja od najveće pošasti XX veka.
Imaju li ovi brojevi ikakvu simboliku? Možda za numerologe, za običan svet slabo, mada su zapravo važni u svačijem životu - 35 godina je nekakva nepriznata granica između mladosti i sredovečnosti, 70 otprilike ulazak u zalazeće doba, starost. Iako savremena medicina, farmacija i posebno industrija lepote često frapantno brišu razlike u izgledu među generacijama, unutrašnji ritam zrenja se teško može prevariti.
U životu jedne države 35 i 70 godina ne znače mnogo, mada se u ovih sedam decenija svašta skockalo, posebno poslednjih 35 godina.
Ko je imao strpljenja da stigne dovde već je počeo da sumnja da ima posla sa nebulozama jedne jugonostalgičarke, komunjare i šta se sve još može prišiti nekome ko se rodio u onoj Jugoslaviji uz koju je neizbežno išao pridev Titova. Ali, nije o tome reč, mada je sve više onih koji u tom žalu za prošlošću sve manje vide greh. Iako su mnoge greške belodane. Ovo je tek maleno sumiranje ovog parčeta Balkana, gledano iz jedne njegove tačkice.
Dakle, kapitulaciju Trećeg Rajha, Hitlerove Namačke, Jugoslavija je 9. maja 1945. nekako propustila pošto se ovde zvanično ratovalo još gotovo nedelju dana. S tim što je rat protiv fašizma dobrano ustuknuo pred građanskim, onim koji je od predratne kraljevine Jugoslaviju pretvorio u republiku. Monarhisti, bez obzira na to koju dinastiju preferiraju, reći će da je to bila prva krupna, možda i ključna greška. Republikanci, naravno, da je to prvi vidljiv znak i konačan dokaz dolaska demokratije. Suvišno je trošiti reči na to ko je u pravu, jer nijedan zakleti monarhista, kao niti jedan zakleti republikanac, neće naći trunku dobra u onom drugom sistemu.
Zvanična posleratna Jugoslavija imala je i zvaničnu ideologiju oličenu u vladajućoj Komunističkoj partiji koja je širom otvorenih očiju gledala u Moskvu i SSSR. Opet je suvišno trošiti reči da li je komunizam-socijalizam bio dobar izbor za ovo parče zemaljskog šara. Ovde je suvišno, za to postoje mnogo pozvaniji, koji se i dan-danas sa naučne kote prepiru isto kao što to čine partizani i četnici, partizani i balisti, partizani i ustaše, oni preživeli i njihovi potomci.
Onda je usledilo istorijsko NE ili NJET, kako ko više voli, pa je Jugoslavija počela da biva malo manje komunistička u smislu sovjetskog modela, ali u suštini ništa manja jer se protiv tog modela borila njegovim najjačim oružjem, logorima za nepoćudne. Kad su "staljinisti" slomljeni, desno skretanje je postalo lakše i očitije. Na ulicama se to videlo po šuškavcima iz Trsta, a konačni dokaz je bio crveni pasoš, jedan od najtraženijih dokumenata na crnom tržištu jer je magijom otvarao mnoge granice i na istoku i na zapadu. Kolika je snaga te magije bila, videlo se maja 1980. upravo na sahrani Josipa Broza, jednom od najvećih društvenih događaja XX veka koji je okupio barabar krunisane glave i republikanske prvake. Ne samo u Jugoslaviji.
Skraćeni laički kurs iz istorije zahteva još jedno objašnjenje, posebno za mlađe čitaoce - prvo je nastala mesec i dan duga Država Slovenaca, Hrvata i Srba, pa nešto trajnija Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevina Jugoslavija. Tokom rata stvorena je Demokratska Federativna Jugoslavija, koja je nakon rata priznata kao naslednica Kraljevine. DFJ je imala još dve metamorfoze, kao Federativna Narodna Republika Jugoslavija i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Tokom svog, za državu ne odveć dugog života, socijalistička Jugoslavija je imala šest republika i dve pokrajine. U vreme kada je Josip Broz Tito umro, zvanično 4. maja 1980, još su bile na okupu.
Deceniju kasnije počeo je formalni raspad, okončan krvavim sukobima. Skraćena država je poživela još malo u dva degenerativna oblika kao Savezna Republika Jugoslavija i potom kao Državna zajednica Srbija i Crna Gora. Danas je na prostoru bivših Jugoslavija šest međunarodno priznatih država i jedna gotovo priznata. Teškom mukom sigurno zaokružene granice ima samo jedna od njih - Slovenija, mada ni Hrvatska neće imati odveć problema po tom pitanju kad razreši sitnije terotorijalne razmirice sa Srbijom i Crnom Gorom.
Srbija ne zna dokle se prostire i neće znati sve dok se ne reši statusno pitanje Kosova; BiH je u sličnoj situaciji i neće znati kolika je i kakva je dok se ne reši statusno Srpske; Makedonija je uzavreli kotao u kom mogu buknuti dva građanska rata - jedan unutarmakedonski, već tinjajući politički između vlasti i opozicije Makedonaca, drugi na etničkoj ravni između Albanaca i Makedonaca. Kako će posle svega izgledati Makedonija, ni Nostradamus ne zna, iako je na ovom delu Balkana i dalje važeća međunarodna floskula da nema prekrajanja granica, ma šta to značilo. I ma koliko cinično zvučalo, posebno gledano iz Beograda i Prištine. Iako je i tu sve očitija jedna politička floskula - problemi će se rešiti kada Srbija (sa Kosovom) uđe u Evropsku uniju, koja je, dabome, već ukinula granice među svojim članicama. Slovenija i Hrvatska su već tamo, a naredne ili neke druge decenije ući će i ostatak nekadašnje SFRJ. U ovom ili onom modalitetu.
Biće opet zajedno, a neće biti jedno, svako će se unutar svojih granica - ipak granica - nositi sa sopstvenim nasleđem i problemima, ali neće biti zvaničnog plota, avlije će biti otvorene iako će svaka državna parcela biti katastarski registrovana. No, još će mutne vode proteći do dana kad se u Briselu zavijori još četiri (čitaj: pet) zastava pored evropske plave na kojoj će biti još četiri-pet zvezdica. Iz bivše Jugoslavije.
Nedugo posle smrti Josipa Broza, u vreme koje se iz različitih uglova naziva dobom demokratizacije, mada je preciznije reći doba radikalnog otklona od socijalma, bila je aktuelna dilema "Šta bi Marks danas rekao?", koja je imala i ciničnu i ozbiljnu dimenziju. Čitava ova pričica može se sažeti u novo pitanja: Šta bi danas Tito rekao? Ili još bolje, šta bi danas titići rekli, lideri i liderčići novonastalih (ili obnovljenih) država i državica? Da li su neprebrojne žrtve stvaranja Jugoslavije/a zato ostavile svoje kosti?
Pitanja su, naravno, retorička i sholastička. Kao i u slučaju monarhista i republikanaca, partizana&četnika, ustaša, balista, niko neće ni za jotu mrdnuti sa svoje kote. A i što bi, kad ovde decenijama svako uzima samo ono što mu treba, za drugo i druge ne brine? Podvučeno krvlju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.