Vlada Kosova sastavljena je od kadrova bivše OVK. Nemačka ne sme dalje da podržava velikoalbanski nacionalizam OVK i terorističke centre poput Kosova.
Ovo nisu rekli ni Milovan Drecun ni Aleksandar Vulin, iako bi se na prvu loptu baš tako reklo. Ne, izgovorila je u nemačkom parlamentu Sevim Dagdelen.
Štošta je još kazala svojim kolegama mlada poslanica levice, devojka turskog porekla. Uključujući neslavnu ulogu Nemačke u zaštiti OVK i samoproglašene kosovske nezavisnosti, progon nealbanaca sa Kosova i korumpirani sistem nastao na ratnom lopovluku i krijumčarenju droge, dvostruke standarde međunarodne zajednice i manjak prava. Posebice međunarodnog, koje je na Kosovu instalirano još 1999. I, naravno, sve je tačno, čak i kada ima manjka dokaza.
E, sad, teško je dokučiti da li je nemačka kancelarka oslušnula koleginicu iz levog tabora kada je u berlinskom susretu ukorila kosovskog premijera Isu Mustafu i zapretila da neće biti ništa od evrointegracija ako ne potpiše drugi briselski sporazum sa Srbijom. Može biti da su i Sevim Dagdelen i Angela Merkel oštro reagovale iznervirane odbijanjem Prištine da osnuje specijalni sud za ratne zločine koji je počinila Oslobodilačka vojska Kosova uoči, tokom i posle NATO bombardovanja SRJ 1999. Šta god da je u pitanju, nemačka lekcija Kosovu, iako prilično okasnela, vrlo je jasna. (Doduše, neće izostati ni lekcija Beogradu kada 8. jula Angela Merkel stigne u dvodnevnu posetu, ali to je druga tema.)
Neće, naravno, ni mlada poslanica, ni najmoćnija žena sveta svojim žestokim rečima promeniti tok istorije koji Kosovo vodi prvo u UN, pa onda u EU i NATO. Da je iko u Nemačkoj tako nešto hteo, Kosovo se ne bi danas hvalilo podrškom najznačajnijih zemalja sveta, pre svih SAD i upravo Nemačke.
No, vratimo se na sud. Zahtev za formiranje specijalnog suda stigao je posle istrage Dika Martija o trgovini organima otetih ponajviše Srba i Roma, ali i "nelojalnih" Albanaca. Martijev izveštaj uzburkao je duhove na međunarodnoj sceni, ali bez suda i dokaza on je mrtvo slovo na papiru. Ma koliko krvavo bilo. Prištini je dat rok da promeni sopstveni ustav i omogući formiranje suda koji će se pozabaviti zločinima i zločincima iz redova OVK. Dat i prolongiran, jer se moćna opozicija u vidu Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja i Samoopredeljenja Aljbina Kurtija protivi, a prevagu "protiv" prošlog petka obezbedili su poslanici vladajuće Demokratske partije Kosova Hašima Tačija.
Kurti, iako danas najekstremniji u odbrani nezavisnosti Kosova, nije na spisku potencijalnih zločinaca, pošto je čitavu kampanju NATO-a, a i dobro vreme pre nje, proveo u niškom zatvoru kao vođa studentskih demonstracija osamdesetih. Haradinaj i Tači, kao najistureniji, pa i najuticajniji posleratni kosovski političari, oba i eks-premijeri s ambicijom da opet zasednu na tron, sasvim su druga priča.
Neće, naravno, ni mlada poslanica, ni najmoćnija žena sveta svojim žestokim rečima promeniti tok istorije koji Kosovo vodi prvo u UN, pa onda u EU i NATO. Da je iko u Nemačkoj tako nešto hteo, Kosovo se ne bi danas hvalilo podrškom najznačajnijih zemalja sveta, pre svih SAD i upravo Nemačke
Ramuš Haradinaj (47) je zbog kriminala 1989. napustio Jugoslaviju i pod lažnim imenom Smajilj dobio azil u Švajcarskoj, gde se uključio u Narodni pokret Kosova, ekstremističku organizaciju koja je iznjedrila OVK. Za njegovo ime se vezuje osnivanje baza OVK u Kukešu i Tropoji na severu Albanije. Početkom 1998. postao je komandant OVK. Pošto ga je Haški tribunal oslobodio krivice, reći ćemo "ima indicija" da su pripadnici OVK, pod njegovom komandom, za dve godine ubili više od 300 ljudi i kidnapovali više od 400. U Srbiji je protiv njega podneto više od stotinu krivičnih prijava za teške ratne zločine, uključujući masovna ubistva i silovanja. Zbog istrage Tužilaštva za ratne zločine (Srbije) našao se na poternici Interpola, po kojoj je nedavno nakratko uhapšen u Sloveniji.
Tokom postupka pred Tribunalom, pod krajnje sumnjivim okolnostima, stradalo je 19 svedoka i oslobođen je usled nedostatka dokaza.
Za razliku od Haradinaja, drugi ratni komandant OVK Hašim Tači (46) nikada nije stigao do suda, iako bi se u njegovom dosijeu našlo mnogo toga što ga optužuje. Da ne listamo haška svedočenja i pisanje s mnogo razloga nesklone srpske štampe, citiraćemo šta je "Njujork tajms" objavio pre dve godine, kada je Tači potpisao Briselski sporazum sa Dačićem. "Saborci su ga zvali Zmija", piše američki dnevnik opisujući ga kao nemilosrdnog komandanta kog su se najviše bojali tokom rata. Bivši komandanti OVK i zapadne diplomate za "Njujork tajms" kažu da je upravo Tači naređivao hapšenja, ubistva i čistke u redovima pobunjeničke vojske, da bi se otarasio potencijalnih rivala. List podseća i da ga je Savet Evrope 2010. godine optužio za rukovođenje trgovinom ljudskim organima, te za učešće u krijumčarenju heroina i oružja, za vreme i posle sukoba.
Haradinaj i Tači, dva, najblaže rečeno, pitoreskna lika, sa mnogo razloga za protivljenje osnivanju specijalnog suda. Istovremeno, dva najubedljivija razloga zašto se takav sud mora formirati. I formiraće se, jer ako to ne učini Priština, učiniće UN. Malo je verovatno da će se glavnokomandujući OVK pred takvim sudom izvući olako kao Haradinaj pred Haškim tribunalom. Veća je verovatnoća da će kosovski sud biti blaži i imati u vidu njihovo opravdanje koje je formulisao lično Tači: "Borio sam se na pravoj strani istorije, oslobađajući moj narod tiranije, protiv nemilosrdnog neprijatelja koji je pokušao da izvrši genocid..."
Nevolja je što u njegovim rečima ima poprilično istine, što naravno nije, ne može i ne sme biti opravdanje za zverstva činjena nad ljudima, obično najmanje krivim, nemoćnim, kako to biva u ratovima. Nevolja je što i punih 16 godina po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, kojim se Srbija faktički odrekla Kosova, država nije napravila popis kosovskih smrti. Jedinu, a valja naglasiti malo ili nimalo osporavanu, evidenciju načinio je Fond za humanitarno pravo, ukrštajući sve dostupne domaće i međunarodne relevantne izvore smrti. Jeziva evidencija nazvana "Kosovska knjiga pamćenja" poimence navodi 13.517 ljudi koji su ubijeni ili nestali od januara 1998. do decembra 2000, civile i pripadnike oružanih snaga; ubijeno je ili nestalo 10.415 Albanaca, 2.197 Srba i 528 Roma.
Knjiga još nije zatvorena. Nedavno je predsednik Vladine Komisije za nestala lica Veljko Odalović potvrdio da se na prostoru Kosova i Metohije traga za još 1.654 nestale osobe, među kojima je 535 Srba i ostalih nealbanaca.
Nesumnjivo da je kosovska nezavisnost, priznata ili nepriznata za Prištinu i Beograd ne menja mnogo stvar, podignuta u krvi i na brojnim kosturima. Najviše albanskim. Mnogi su još rasuti po čitavoj Srbiji, u masovnim sekundarnim grobnicama, nastalim tokom tzv. asanacije terena, vojno-policijske akcije uklanjanja leševa ubijenih. Podsetimo još da je Haški tribunal, isti onaj koji je oslobodio Haradinaja, za ratne zločine počinjene na Kosovu osudio nekoliko najviših državnih, vojnih i policijskih funkcionera iz Miloševićevog doba, kao i da Sud za ratne zločine sudi i Srbima i Albancima osumnjičenim za ratne zločine i istražuje masovne grobnice.
Srbija je, dakle, uz mnogo protivljenja i unutrašnjih sporenja započela taj tegobni proces suočavanja sa prošlošću, ako nikako drugačije ono kroz rad civilnog sektora, tužilaštva i sudstva. Uz mnogo sumnji i protivljenja nastavlja ga i dalje, ali da bi se točak ubrzao mora i druga ratna strana da načini pomak. Jer sve dok Haradinaji, Tačiji i ine zmije budu tretirane kao junaci, a ne zločinci, od pomirenja i normalizacije odnosa neće biti ništa.
A to znači, neće biti ni života. Baš kao što je kazala Sevim Dagdelen.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.