U Srbiji još nisu okončani izbori od 6. maja 2012. godine, a prebrojavanje i pregrupisavanje trajaće izgleda sve do proleća 2016, kad po kalendaru stižu novi redovni lokalni izbori i izbori za Skupštinu Vojvodine.
Vest o dugotrajnim izborima zvuči neverovatno, kao da se Srbija 21. veka preselila u neku daleku kinesku provinciju iz 20. u kojoj se mesecima na magarcima ili kakvim drugim egzotičnijim teglećim živuljkama prenose džakovi sa dragocenim glasovima, pa onda broje, broje... A Kineza tušta i tma, pa traje. Nije, naravno to, ali opet kao da jeste, a ima i, neka magarci oproste, njihove dvonožne braće. Koja uvek izvuku deblji kraj. Nije, istina, to neka velika novost, a ni ekskluzivitet, posebno u tranzicionim društvima koja se prema parlamentarnoj demokratiji i poslaničkom mandatu odnose kao prema Alajbegovoj slami, razvlače, prodaju, preprodaju, pale. Nevolja je što ta pošast poprima obrise endemske bolesti, one koja nosi nevolje, ali kako je neizbežna ne osvrćeš se mnogo i osećaš se zdravo, iako truliš. Ovde se, naime, malo-malo neka lokalna samouprava "prekomponuje", "upripodobljava" novim političkim strujanjima i menja tako da oni koji su (maja 2012.) osvojili vlast na biralištima ostanu bez nje u skupštinskoj sali i oko nje. Dabome da je za takvu komplikovanu operaciju potrebno i malo legendarnog podmazivanja, ili malo više, pa ponekad postizborno zaokruživanje narodne volje potraje i dve i po godine. Desi se i tad da ne uspe iz prve, ali mudrice čekaju zgodnu krivinu, pa u punoj brzini prihvate ptiče ispalo iz tuđeg gnezda. Vreme rebalansa ovogodišnjih budžeta i pripreme novih za 2015. je idealno za te rabote, jer se prebacivanje čitave grupe odbornika ili poslanika i pojedinačni transferi iz tabora u tabor lako zaodenu u brigu za zajedničku kasu. Šta da se radi što po zakonu vlast pada ako nema kvalifikovanu većinu za budžet, a zakon je zakon! Reč je, dabome, o stranačkim prebezima, preletačima, onima koji svojim mandatima omogućavaju ili onemogućavaju novu većinu iza koje, kako se uvek kaže, stoji volja naroda iako narod niko ništa ne pita. Malo ih ko pita i kad su izbori, a kad gong označi kraj izbornog dana narod postaje opet beslovesna masa koju gnječi svako po potrebama. Dva najnovija slučaja su vrlo poučna: prošlonedeljna smena gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića i ovonedeljna rekonstrukcija Vlade Vojvodine, u kojoj je njen predsednik Bojan Pajtić uspeo da zadrži klimavu većinu i očuva još klimaviju fotelju. (Što je, uprkos svim manama, prvi značajan politički uspeh Demokratske stranke otkako je njeno kormilo preuzeo Pajtić, ali to je baška tema). Da ne zamaramo detaljima, akteri su manje-više isti, s jedne strane su stranke koje su i do 2012. nosile vlast i sebe označavaju epitetom demokratske bez obzira kako se zovu i kakav im je program, a s druge oni koji tada nisu uspeli svuda da se nametnu, a stožer im je Srpska napredna stranka premijera Aleksandra Vučića. Treba li podsećati ikoga na Balkanu koliko je SNS nadmoćan posle ovogodišnjih republičkih vanrednih izbora na nacionalnom planu? Može se reći i ovako: još odlazeći i još dolazeći, ako kao reper uzmemo politički rejting, pre svega DS-a i SNS-a, najvažnijih ili potencijalno najvažnijih aktera političke scene, uprkos osipanju demokrata. Kragujevac je specifičan zato što je tamo najjača (bila?) regionalna stranka Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića, ali princip je isti. Ishod, međutim, nije - u Kragujevcu su naprednjaci namakli novu većinu zahvaljujući pretumbavanju odborničkih grupa koje su i pre i posle tih izbora bile u koaliciji sa Stevanovićem i vladale; u Vojvodini još nisu stigli do tog nivoa, iako su sve bliže. Ono što je isto u oba slučaja su glasine o zastrašivanju vlasnika mandata, odbornika ili poslanika svejedno, navodnoj trgovini, pominju se, kao i u sličnim progodama ranije, silni evri, nova kadrovska rešenja, direktorska mesta. Još je jedna stvar ista - nepoznanica kako su, primerice, jedan radikal (onaj pravi Šešeljev, ne napredni Vučićev) i jedna Karićeva poslanica (ona sa liste SNS-a) podržali Pajtića i kako to da liberali Čedomira Jovanovića (LDP) nisu glasali u Kragujevcu za Stevanovića iako se kunu da jesu? No, rekosmo, nećemo detalje, jer bismo mogli unedogled da nabrajamo; ima i obrnutih slučajeva kada je naprednjacima uzeta vlast. Bilo je, ponovimo, prekomponovanja i pre 2012, kad su neprikosnoveno vladale demokrate, pa se ne može govoriti o ekcesima nego maniru i utabanim stazama političkog života i višestranačja u Srbiji. Nećemo ni o floskulama da su Srbi neprijemčivi za demokratiju, kao i ostali balkanski narodi, da im treba neprikosnoveni Vođa, Gazda, Domaćin, čvrsta ruka koja će ih voditi u svetlu budućnosti, pa ni o poslovičnom inaćenju i deobama koje su između dva svetska rata iskovale krilaticu "dva Srbina, tri partije". Ali, hoćemo o ovom našem višestranačju, manjkavom, kilavom i podmitljivom. O manama parlamentarne demokratije sve se više govori i u njenoj kolevci, na kapitalističkom zapadu. Teoretičari naveliko raspravljaju i o limitama partija, levih i desnih, njihovoj nemoći da prepoznaju društvena kretanja, prevaziđu sopstveni koncept i izađu u susret ljudima 21. veka koji se radije okupljaju oko konkretne akcije nego oko ideje, makoliko velike, koju ne mogu da prepoznaju u bližem i širem okruženju. I radije se odazivaju pozivu anonimusa preko društvenih mreža, nego političarima koji zlorabe nacionalne frekvencije. Ima prilično naznaka da i deo Srbije koji sebe naziva građanskim slično razmišlja, ali i dalje je to više salonska nego stvarna politika, više bojkot nego akcija, ćutanje, ne glas. Malo zbog njih, malo zbog onih koji zaista ne razumeju ništa, ukupna parlamentarna demokratija i stranačka kultura su u velikom zaostatku, tolikom da se pravi svoj model koji je u suštini poništavanje i same demokratije i same kulture. Ovde se stranke ne osnivaju kao ideološki pokreti, nego kao preduzeća za osvajanje vlasti i potčinjavanje svih nacionalnih resursa, mnogo su bliže oligarhijskom, nego demokratskom principu. Pri tome, stranku osniva svako u bukvalnom i prenosnom smislu, često se razmnožavaju kao amebe prostom deobom, pa iako je ta zanimacija skupa ima ih na desetine, a normalan čovek nikako ne može da dokuči zašto i u čemu se suštinska razlika između desetak stranaka nastalih tokom dve decenije iz izvornog DS-a i približno toliko onih koje izvor imaju u radikalima (u oba slučaja ima izuzetaka, ali oni ne menjaju bitnije stvari). Izborne kampanje su vrlo dobar indikator; zalutali putnik nikada ne bi shvatio koje je orijentacije koja stranka i kakav joj je program ako bi saznanja bazirao na spotovima i pričama političara. Ne bi mnogo više saznao ni iščitavanjem stranačkih programa i deklaracija, pošto svi liče, a u životu se malo ko pridržava onoga što ga razlikuje. Tako je sasvim normalno da monarhisti idu na predsedničke izbore, a socijalisti i socijaldemokrate podržavaju neoliberalni koncept koji zaposlene tretira po uzusima prvobitne akumulacije kapitala. U takvom političkom mravinjaku apsolutno su logične neverovatne predizborne i postizborne koalicije, spoj naizgled nespojivog i prespajanje u hodu; kao u svingeraju, svako je sa svakim u toku seanse. Preletači su njihova zakonita ili neželjena čeda, spremna uvek da promene jato, zapregu, džip, voz. Šta daš!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.