Srbija se nekoliko dana sladila pričom s jedne leskovačke svadbe okončane masovnom tučom nakon što je mlada izjavila da će zadržati svoje prezime i pridodati muževljevo. To je smrtno uvredilo svekra, koji je krikom "kurvo!" povukao nogu, pa je usledio darmar.
Poslastica za opšte radovanje bila je razmena reči između prija. Svekrva je, navode muzičari, a prenose mediji, taštu nazvala glupom kurvom, na šta se ova glasno zapitala zašto je glupa. Treba li naglašavati da su se svi, pa i novinari, čudili ili preneli čuđenje anonimnih sagovornika, što joj drugi deo uvrede nije zasmetao? Isto pitanje postavljeno je u gledanoj emisiji koja bi trebalo da bude humoristička.
Ako se izuzmu brojni komentari čitalaca na sajtovima, leskovačka priča nije izazvala reakcije, premda bi baš ti kometari trebalo da uključe alarm. No, nisu se oglasila fenimistička udruženja, ni državna tela za rodnu ravnopravnost, pa ni novinarskim udruženjima nije zasmetalo očito sprdanje na račun žena, s tim što je mladina majka sada prošla mnogo gore nego sama mlada.
Nije to previše čudno, jer ova skaska deluje kao zabava u moru dramatičnih sudbina žena, mrcvarenih na razne načine, ponižavanih, silovanih, zaklanih. Deluje, iako je daleko od zabave. Prvo pitanje koje se nameće - inače pomno secirano u pomenutim komentarima čitalaca - jeste zašto u drugoj deceniji XXI veka, trećem milenijumu nove ere, odluka žene da zadrži svoje prezime izaziva negodovanje, pa i pravi gnev? Ne samo muškaraca, da se razumemo, neretko su osudama sklonije žene nego njihovi partneri. I ne samo starijih; naprotiv, sve je više protivnika različitih prezimena supružnika među mladima.
Izaziva gnev i razdor iako je, sviđalo se to kome ili ne, mogućnost i pravo da se samostalno odlučuje o svom imenu i prezimenu civilizacijsko dostignuće, ne samo borbe za jednakost polova, nego za jednakost među ljudima uopšte. I kao tako utkano u zakone Srbije.
Uprkos tome, ne samo u onim komentarima čitalaca, nego i inače u životu, iskreno čuđenje što uopšte neko razmišlja o tom; podrazumeva se da žena prezimenom pokazuje čija je. Oni koji iole razmišljaju, najčešće kao razlog za promenu prezimena pri UDAJI navode nekakvu potrebu ili samo želju da se roditelji i deca isto prezivaju. Mnogi, čak, smatraju da bi deca bila zbunjena, pa i imala traume, ako bi se mama prezivala ovako, a oni i tata onako. Neki pominju imaginarne birokratske zavrzlame, iako zavrzlame zaista imaju one/i koji menjaju prezime, pošto moraju danima da se mlate s promenom dokumenata. I da plate. Zato, primerice, mnoge žene po razvodu zadržavaju prezime iz braka.
Najređi su oni koji pomisle na obrnut smer: i ženik može da menja prezime. Dešava se, doduše, baš retko. Rezultat je formalno isti, a neformalno tog "šonju" i "papučića" čitavog života proganjaju neukusne šale. I njega i obe porodice, pretke i potomke. Plus i, najblaže, nelagoda sopstvene porodice.
Pominju se, naravno, "naša kultura", običaji, tradicija. Pravo izbora je u trećem planu, iako je ono ključ za promenu - identiteta. Jer, menjanje prezimena jeste promena identiteta, bukvalno, a često i suštinski. Lingvisti starije generacije su to dobro znali, pa su strogo vodili računa o sufiksu u ženinom prezimenu - "eva" za devojke, "ka" za udate. Oba, naravno, kao jasno upustvo, da se zna o čijoj je svojini reč.
Niko, pri tome, nema odgovor na pitanje zašto sinovi nemaju znak raspoznavanja? Tim pre što "naša kultura", običaji, tradicija, nalažu roditeljima, ocu pre svega, da se više ponosi naslednikom nego naslednicom? Bar javno. (Rusi, Makedonci i mnogi drugi narodi su to prosto rešili: "a" za ćerku, "i" za sina.)
Uticaj sufiksa "ka/ica" procenjuju i političarke, pa se češće predstavljaju kao ministri, guverneri, poslanici, kao da je ministarka, guvernerka, poslanica minus za izbor i samu funkciju.
No, vratimo se bračnoj promeni prezimena; nesporno je da svako ima pravo i mogućnost promene i imena i prezimena, u skladu sa zakonom, sopstvenim željama, vaspitanjem, svetonazorima; rukovođen/a običajima, obavezama, namerama. Ali, kao i u drugim slučajevima koji određuju čitav život, poput umetničke ili političke karijere, odluka o promeni ili ne prezimena pri udaji (ženidbi?) isključivo je lična, pravo i mlade i mladoženje. Tako je po zakonu, zato ih matičar i pita oboje. Najbolje je, naravno, kad su saglasni. I kada su obe porodice saglasne s njihovim izborom. Najbolje, ali i najređe. Leskovački primer, iako ekstreman, to dobro pokazuje.
Suprotno militantnim i feminističkim i mačističkim stavovima koji su samo "protiv" ili samo "za", promena prezimena nije i ne bi smela da bude ključna tačka dokazivanja ko je jači. Jer, samim tim poništava suštinu zajedničkog življenja. Iako nema istraživanja o tome da li su skladniji brakovi istog prezimena ili oni drugi i zbog čega, sporenje o prezimenu sigurno nije dobar način ulaska u zajednički život, posebno ako su porodice preuzele ulogu sudija, sekundanata i navijača istovremeno. I pucaju iz svih oružja.
Tako dolazimo i do drugog dela leskovačke storije; ključna reč za iskazivanje neslaganja s izborom mlade je - kurva. Preciznije, kurve. A drugima je to, čak, zabavno, podjednako ženama i muškarcima, iako su se, kao i obično, naša dična "kultura", običaji i tradicija zaglavili u tesnacu, koji najbolje opisuje profani vic "kurva dala, kurva nije dala".
I u tzv. javnom diskursu "kurva" je strelica koja se odapinje češće nego bilo koja druga kada treba dokusuriti neku ženu, bez obzira na to da li je političarka, novinarka, glumica, doktorka, poslovna žena, sudinica... Ta se reč izvlači kao džoker i u svakodnevnom obraćanju kasirkama, učiteljicama, za neka zanimanja poput frizerki i medicinskih sestara prosto kao da se podrazumeva. Omiljena je i adolescentima, dečacima i devojčicama. Naravno, ta reč nema mušku verziju, a čak i kad joj se doda slovo "r" na kraju nije uvreda, već dokaz da je tip dasa kome nijedna ne može da odoli! Muškarčina!
Kao što je i novo ženino prezime najčešće samo dokaz da je on pravi muškarac!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.