Derbi, peti minut, počinje masovna tuča na južnoj tribini Partizanovog stadiona. Žandarmerija prvo gleda kako se pale i lete zakonom zabranjene baklje. Jaki, ljuti momci se razleteli na sve strane. S nekih leti i garderoba. Epilog, zasad, 20 povređenih, više desetina privedenih, šestorica zadržana u pritvoru. Hrvatskih državljana sumnjivih biografija, najblaže rečeno. Žestoki momci s njihovog asfalta, unajmljeni da odmere snage s ovdašnjim ili učine nešto gore koristeći nabildovane mišiće i pomoćna pirotehnička sredstva.
Što je, uzgred, kako se ispostavlja sa sve većom verovatnoćom, "pretpostavljala" ovdašnja obaveštajna agencija BIA, ali nije našla za shodno da obavesti ni Pograničnu policiju, koja je mogla prosto da ih vrati u domovinu, a ni Žandarmeriju, koja je zadužena za red i bezbednost na stadionima. A izgleda da su znali i u Upravi Partizana, jer im je ranije dojavljeno da se "nešto sprema", ali oni verovatno brinu samo o sopstvenim huliganima, strani ih ne interesuju. A ne interesuje ih ni većinska publika koja na stadion još dolazi zbog fudbala.
Ulica. Muškarac prilazi svojoj ženi, koja je tek ušla u službeni automobil da ode u vrtić na posao. Sasipa tri metka u nju, pa jedan u sebe. Još su živi, ona stabilno, on na reanimaciji. Dan pre toga supružnici u jednom mestu u unutrašnjosti Srbije nisu preživeli: on je nju ubio nožem s više uboda, na kućnom pragu, a onda se zakucao u neku bankinu.
Pre toga tokom 2017. još tri puta je suprug ubio ženu, pa sebe. Ubijeno je ove godine u tom porodičnom i partnerskom nasilju dvoje dece i još 25 žena. U dobrom broju slučajeva žrtve su bezuspešno molile institucije za pomoć - dva ubistva sa tri žrtve dogodila su se čak u krugu centara za socijalni rad u Beogradu; u nekim slučajevima sud je sudio protiv žena i dece iako je istorija zlostavljanja u krugu porodice bila duga.
U manjem broju slučajeva nije se znalo da ima razmirica u braku; glumile su i one i oni. Do gorkog kraja. I sve brojnije armije siročadi.
Od ruke jednog deteta nedavno je u Pančevu stradalo drugo, a mnošto je onih koji svakodnevno trpe iživljavanje vršnjaka, prvo uživo, onda ga iznova proživljavaju na društvenim mrežama, koje su postale izlog maloletničkog nasilja.
Gotovo neverovatno deluje vest da su dvojica maloletnika iz Trgovačke škole u Nišu upala na čas u Gimnaziji i usred razreda letvama pretukli jednog dečka. Naočigled svih.
Zapravo, naizmenično se poslednjih sedmica smenjuju vesti o žrtvama: porodično nasilje, vršnjačko nasilje, obračuni kriminalaca na ulici, podmetnute bombe, ubistva iz različitih pobuda. U utorak je, na službenoj dužnosti, stradao i jedan policajac dok je pokušavao da privede starijeg čoveka koji je ukućanima pretio pištoljem. Bila je to jedna od više hiljada intervencija koje je policija poslednjih meseci imala u suzbijanju porodičnog nasilja; hvale vredan podatak da nema dugog spiska žrtava. Nesumnjivo, bio bi još duži da su patrole gledale svoja posla, ali slaba je to uteha.
I, nesumnjivo, spisak bi bio kraći da su poslanici vladajuće većine digli ruke i prihavatili predlog opozicije da se registrovanim porodičnim nasilnicima oduzme oružje. Legalno, za ilegalno je policija ionako nadležna. Ali poslanici izgleda imaju pametnija posla.
Tako se, tik uz prepune crne hronike, danima u nastavcima odvijala i skupštinska crna hronika - da nije tragična bila bi komična, pošto su prvi put u istoriji parlamentarizma poslanici vladajuće većine podneli stotine amandmana na zakone koje je predložila vlada koju predstavljaju. Ne zato što sumnjaju u kvalitet zakona, uključujući najvažniji godišnji o budžetu, već da bi ih - kako tvrde - pohvalili (?!), a suština je prosta, da bi silom uskratili opoziciji pravo na raspravu.
Između amandmana uobičajeno pljušte uvrede, bilo je i blažih fizičkih incidenata. Ruglo, rečju, ruglo demokratije, ruganje građanima koji su ih birali i svojim glasovima im poverili vođenje države.
Naslovnice tabloida vrište u ekstazi seksa, krvi i politike, televizije kao celodnevni program nude ono što se zove rijaliti, a ako im preostane koji slobodan minut ekran rado ustupaju svakojakim likovima koji u najmanju ruku brane, a neretko veličaju huligane, sportske, porodične, vršnjačke, političke. Oni su zaduženi da masi objasne kako su sve te priče o nasilju preterane. Te deca se zaigrala, te momci su žestoki jer je naša priroda takva i krv vrela, a žene su em džangrizave, em, brate, vole da osete čvrstinu muške ruke.
Koliko mere i pijeteta prema žrtvama imaju tvorci kolektivne svesti, pokazuje i primer jedne od najgledanijih televizija, Pink, koja je između one dve tragedije s početka teksta imala zabrinjavajuću priču o porodičnom nasilju - nad muškarcima. Kog, da ne bude zabune, zaista ima i ne treba žmuriti ni pred njim, ali van spora je da su i tu muškarci daleko brojčano nadmoćniji kao nasilnici.
Sve u svemu, praznično prekićena Srbija kipti od besa, lije krv i suze kao da su u kući, školi, na ulici i poslu krvno zavađeni neprijatelji, a ne supružnici, roditelji i deca, drugovi, prijatelji, kolege. Kao da nas ima previše, pa po kratkom maltuzijanskom receptu slabije valja tući, pretući i utući, bilo da je dete, žena, majka, sestra, navijač protivničkog tabora, poslanik protivničke stranke.
I opet će, kao već nebrojeno puta ove godine i svih ranijih, alarm zvoniti samo dan-dva, pa će sneg i ruzmarin prekriti tragove i žrtava i nasilnika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.