"Zar je to čovek?" Tako je Primo Levi naslovio svoju knjigu sećanja i istinitih beležaka iz nacističkih koncentracionih logora i putovanja do njih. Ko je nije pročitao ne shvata simboliku broja 54.
Nije to asocijacija na čuvenu njujoršku diskoteku, ne - to je broj ilegalnih imigranata, (još) živih ljudi koje je jedan krijumčar spakovao u kombi za šestoro.
Početkom XXI veka putovali su negde daleko ka boljem životu stešnjeni i prikovani jedni uz druge baš kao Levi i njegovi sapatnici u vreme holokausta.
Nemačka i Nemci ni dugo posle Drugog svetskog rata nisu hteli da prihvate istinu o koncentracionim logorima. Oni nisu videli furgone, teretne i stočne vagone u kojima su se zbijeni ljudi borili za kap vazduha. Mnogi ni danas ne veruju, a mnogima je ideolog najveće smrti (ne samo) XX veka Adolf Hitler idol. "U Teheranu smo se sreli s ljudima koji su pre gledanja filma bili ubeđeni da se holokaust nije nikada desio. Imamo i arapsku verziju filma i kada smo ga prikazali u Bahreinu publici koja je bila sačinjena od sudija, policajaca i političara, prišla mi je žena u kasnim dvadesetim, kćerka sudije koja je i sama porodični sudija, i rekla mi je kako je pre nego što je gledala film obožavala Hitlera, ali da joj je tek sad jasno kako nije znala ni polovinu priče", kazala je nedavno u intervjuu beogradskom "Novom magazinu" Sandra Šulberg, producentkinja filma "Nirnberg - lekcije današnjice".
Taj film je snimio njen otac Stjuart Šulberg na najznačajnijem suđenju XX veka. Scene iz sudnice dopunio je materijalom koji su pedantni nemački sledbenici i službenici Trećeg rajha zabelažili na filmskoj traci, fotografijama i dokumentima smrti. Sandra Šulberg već godinama putuje po svetu i promoviše film; ne "Nirnberg" i ne međunarodnu pravdu kao takvu, već prevashodno dileme i lekcije koje današnjica mora imati.
Otkuda veza, pitaćete, između furgona holokusta, Nirnberga i kombija "54"? Nema direktne spone, ali ima paralela koje su poražavajuće, a jedna je izvesna - za 54 ljudi naguranih u jedan kombi Srbija, Evropa i svet nikada ne bi saznali da se u utorak izjutra u punoj brizini nije prevrnuo u južnoj Srbiji kod Leskovca. Vozač je, dabome, skinuo tablice s kombija i pobegao. Valjda, misli on, nije kriv; moguće čak da veruje da je pomagao nesrećnicima da što pre stignu tamo gde su naumili. Radio je svoj posao, baš kao što su vinovnici holokusta radili svoj.
Petorici ljudi je slomljena kičma, dvojica se bore za život, 42 je povređeno. Za to je, valjda, kriva sudbina. Usud, udes, nesreća, postoji još sinonima kojima se odgovornost ljudi za zlo prevaljuje na višu silu.
Vinovnik "saobraćajne nezgode" je pobegao, naći će ga, vrlo verovatno; zna policija mesta ilegalnih sastanaka i prelazaka, zna i mreže krijumčara ili bar ima sumnjive. Tu su i bazne stanice mobilne telefonije koje mogu da otkriju tragove krijumčara. Nemoguće je, najzad, da niko nije video pedeset četvoro tamnoputih ljudi bez prtljaga; naći će se neki svedok.
Ali, to nesrećnicima iz kombija neće pomoći; mnogo pre njihog vozača oni će odgovarati. Šta su skrivili? Pred zakonima su zaista krivi i to pred zakonima više država, od svojih - Nigerija, Bangladeš, Sirija, Kašmir... - preko svih onih koje su ilegalno prelazili, do Srbije u kojoj su prinudno ostali.
Neće dugo ni tu biti ako ne zatraže azil, a onda će morati da se vrate odande odakle su došli. I da plate put. Čime? Ako ne zatraže azil i nemaju novca za put u bestragiju iz koje su pobegli, neka od domaćih ili stranih humanitaranih organizacija i komesarijata za izbeglice daće im pare. Kakav će doček imati u svojim jadnim domovinama teško je zamisliti s onih koliko-toliko sigurnih prostora.
Najnovija tragedija afričkih i azijskih imigranata zaprepastila je Srbiju, bar onu običnu, saosećajnu. Neverica i šok od saznanja da je neko uspeo da nagura, nažalost preciznije reči nema, 54 ljudi u jedan kombi, prva su reakcija. Moglo se to čuti u utorak i sredu u autobusima i tramvajima, kafanama, kućama i kancelarijama. Na to se nadovezalo sasvim logično pitanje: kako im je bilo? Jesu li mogli da se pomere, piju vodu, pojedu nešto, gde su povraćali, kako išli u toalet? To malo logično pitanje "kako im je bilo" povuklo je mnoštvo sećanja i saosećanja. Još važnije je što su mnoga deca pitanjem "zašto su u jednom kombiju bile 54 osobe i kuda su išle" naterala svoje roditelje da se bar za tren otrgnu od svojih briga i zamisle.
Mnogi koji su pre dve-tri decenije bežali iz onih naših zaraćenih domovina ili pomagali drugima da odu, morali su se makar krajičkom svesti suočiti s tom prošlošću, koju bismo svi nekako da preskočimo: kako je bilo Srđanu, Aliji, Nataliji, Selmi, Tomislavu, Azemu, njihovoj dečici i roditeljima dok su šćućureni u nekom vozilu prelazili stotine kilometara strahujući čija će ih policija zaustaviti i vratiti? Onda bez pasoša peške za nekim "vodičem" kroz njive, šume, trnje do granice bez prelaza. Pa izbeglički kampovi, prljavi poslovi, tuđa milostinja.
Možda će, na koncu, ova pitanja i podsećanja učiniti da se ljudi u Srbiji manje i ređe bune što su izbeglički kampovi i azilanti smešteni baš kod njih; možda će neke koji su naumili da odu odavde odvratiti od puta u neizvesnost.
Možda će strašna tragedija učiniti da se silne organizacije za zaštitu ljudskih prava ponovo aktiviraju, probuditi ljude dobre volje i ovde i tamo gde su nevoljnici hteli da idu i tamo odakle su bežali; možda će i umilostiviti međunarodnu mašineriju, primorati je da razmisli o nekim drugim mogućnostima sem nasilnog povratka emigranata u zemlju porekla. Možda, mada je sa silnim ratištima i žarištima, mrtvima, ranjenima, bolesnima, gladnima i promrzlima na mnogim meridijanima, svet poprilično oguglao na tuđe rane i jade. Zato je Primo i 70 godina posle holokausta u pravu: zar je to čovek? I onaj u kombiju i onaj koji ga je prevozio za poslednju šaku dolara i onaj koji ga nije video. I onaj koji će zažmuriti namerno. Svejedno običan smrtnik, građanin ili onaj koji odlučuje. Ovde i tamo.
P.S. Bilo je ovih dana u Srbiji mnoštvo povoda za tekst - od aranžmana s MMF-om, preko politčkih lomova u Vojvodini, najave da će Soroš kupiti "Galeniku", odbijanja parlamenta da ove godine roditeljima dece obolele od raka daje puno odsustvo tokom lečenja i punu platu, preko nekoliko surovih ubistava, običnih saobraćajnih nesreća, suđenja Darku Šariću i Miroslavu Miškoviću, optužnica protiv bivših ministara Olivera Dulića i Jasne Matić, sve do upozorenja svetskih meteorologa da ove krajeve opet mogu zadesiti velike prolećne poplave. Ipak, tragedija "54" nekako ih je prekrila.
Na sreću u nesreći, postoji još jedna paralela: veče pre tragedije u Srbiji se dogodio i jedan potpuno neuobičajen intervju, emisija "Svedok" u kojoj je na javnom servisu RTS gostovao najbolji svetski teniser Novak Đoković. Posle neverovatne slave pre nekoliko godina i medijskog buma, ovaj mladi čovek u Srbiji nije više tako omiljen; većinu tuđi uspeh i dalje više boli nego sopstveni neuspeh. Ali, mnogi su ga gledali i nadajmo se čuli, a jedan odgovor nadvisuje ostale. Na pitanje voditelja zašto on lično i njegova fondacija pomažu isključivo siromašnoj deci iz siromašnih mesta, Novak Đoković je otprilike rekao: "Ništa ne vrede titule i uspesi ako ne možeš da pomogneš onome kome je pomoć najpotrebnija."
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.