U knjizi Borislava Mihajlovića Mihiza ''Autobiografija o drugima'' meni se naravno najviše dopada onaj deo u kome autor opisuje svoj neočekivani i iznenadni susret sa Slobodanom Penezićem Krcunom, ''desnom rukom'' Aleksandra Rankovića.
Ne zna se šta je u toj kratkoj zabelešci od svega nekoliko strana interesantnije. Naslov ''Pijana noć sa Krcunom'', Mihizova pitanja ili Krcunovi odgovori? Ili možda, pak, brilijantna Mihizova psihoanaliza Krcunovog lika i dela i pokušaj odgonetanja i dočaravanja istinske ljudske drame jednog visokog komunističkog funkcionera za koga mnogi i danas tvrde da je bio psihopata, ludak, hladnokrvni ubica i ideološki fanatik.
Dakle jednog dana početkom šezdesetih Mihiz saznaje da Krcun, koji poznaje ''sve zanimljive ljude u Srbiji'', želi da upozna i njega, te da je svom potčinjenom Ratku Draževiću dao nalog ''da spremi bilo šta za večeru i dosta pića'' i organizuje njihovo viđenje u svom stanu. Čim je ušao i pozdravio se s Mihizom Krcun je, ne sačekavši ni piće, odmah upitao Mihiza šta misli o Đilasu? A kada je saslušao to što je ovaj imao da mu kaže bio je spreman da čuje njegovo pitanje. Pitanje koje mu je postavio Mihiz je postavljao i drugim partizanskim fanaticima i udbašima, koji su se uglavnom pravili da ga nisu razumeli ili ćutke prelazili preko njega. Ali, ne i Krcun, koji je na direktno pitanje: ''Sanjate li ih često'' mrtav ladan odmah odgovorio: ''Sanjam ih svake noći. I pojedinačno i onako džumle, na gomilu!'' ''A mnogo ih je?'' primetio je cinično Mihiz i dobio potvrdan odgovor. ''Da, mnogo ih je!''
Iako mu je Ratko pre Krcunovog dolaska skrenuo pažnju da on ''nije Mihizovo društvo iz Madere i da pred njim ne treba preterano da se kurči i trtlja sve što mu padne na pamet'', razgovor se u pojedinim trenucima otimao kontroli, jer je Mihiz ne samo kritikovao vlast, već i izvrgavao ruglu režim i njegove čelnike. No, sve to nije nimalo impresioniralo Krcuna, koji je samo dodatno dražio sagovornika. ''Meni su govorili da ste vi, Mihize, opasan čovek, a vi samo golicate. Pa, ja o tome o čemu pričate mislim neuporedivo gore od vas??'' A onda je Mihiz po sopstvenom mišljenju stvarno preterao rekavši iznerviran Krcunu: ''Peneziću, znate li vi da su vaše ruke krvave do lakata?'' i ostao poražen dobijenim odgovorom: ''Opet golicate. Do lakata? Čoveče, pa meni su ruke krvave do ramena!!''
A, evo i kako je cela ta ''Pijana noć s Krcunom'' izgledala Mihizu. ''U svemu što je Krcun govorio bilo je neke oštre unutrašnje borbe, krupnog razočaranja, ruševne depresije i slomljenih pokušaja uzleta, nečeg manijačkog, pa bezbrižnog, pa širokog, pa uskog, pa pokajničkog, pa svakojakog... razgovor je trajao dugo, doslovno celu noć... on gotovo ništa nije jeo, a pio je naglo i mnogo. Pijanio se namerno, tako da su iz njega jasno izbijali znaci čoveka ruševnog, razdiranog mnogim dilemama, iznenadnim idejama u kojima se nazirala i egzibicija i mazohizam, ali i čvrsto jezgro originalnosti, nedvosmislene inteligencije i neke čudne slutnje tragike!!'' Nedugo nakon ove noći Krcun je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Da li je to bila kazna koja ga je stigla za zločine koje je i sam priznavao ili možda spasenje od kazne u vidu razočaranja, košmara i dilema kojima je već bio kažnjen za života, teško je reći. Da izvine Dostojevski, koga inače obožavam i koji uz Balzaka i Prusta čini moje književno ''sveto trojstvo'', ali njegov Raskoljnjikov je beba iz vrtića u odnosu na Krcuna. To je bio ubica, to su bili zločini i kazna, to je bila istinska drama ljudskog bića, a ne ovo danas.
Danas je mera zločina i kazne neki Haški tribunal. Danas se neki Hrvati bune i prosveduju što je neki Srbin dobio malu kaznu, a juče su se neki Srbi bunili i protestovali što je preblago ''kažnjen'' jedan Musliman. Sutra će Srbi da negoduju zbog toga što je oslobođen neki Albanac, a Muslimani što sve Srbe nije stigla zaslužena kazna. Srbi, pak, ne mogu da prežale što sa Miloševićem u Hagu nisu umrli i Tuđman i Izetbegović i tako sve ukrug. I zato je teško reći ko je u celoj toj haškoj priči jadniji i bedniji. Da li sam sud, tužioci ili zločinci? Sud u kome za mnoge ukuse ima premalo prava i pravde, a previše politike, čiji su mnogi principi i pravila u direktnoj suprotnosti s pravom. Koji nevine iz Haga ispraća i bez običnog ''izvini''. Tužilaštvo koje selektivno optužuje i još selektivnije prikuplja dokaze ili možda sami zločinci koji se ne kaju i skoro svi negiraju zločine. Pripisuju ih drugima ili ih delimično priznaju posle piljarske trgovine i nagodbe sa tim istim tužilaštvom. Zato mi svi ti Miloševići, Tuđmani, Izetbegovići, Haradinaji, Gotovine, Mladići, Orići ili oni bezbrojni sitni batinaši i ubice u odnosu na druga Krcuna izgledaju kao Liliputaski patuljci u odnosu na Gulivera. I zato, ne samo Srbi, Hrvati, Muslimani i Albanci, već i mnogi u svetu jedva čekaju da taj ''sud'' obavi svoj politički zadatak i podeli tu selektivnu pravdu.
Ali, bez obzira na sve emocije i više nego opravdane zamerke na rad Tribunala, sa kojim su na kraju i očajni Srbi počeli da zbijaju gorke šale tipa u Hagu je svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin, mora se priznati još jedna poražavajuća činjenica. Da nije bilo Haga i njegove selektivne pravde, ne bi bilo nikakve!! Koje bi to države, pogotovo ove naše balkanske, sudile svojim predsednicima, ministrima i generalima za dela koja su i pre nego što su počinjena, naravno u oslobodilačkim, otadžbinskim i domovinskim ratovima, proglašena herojskim! Uostalom, koji bi to sud danas u Srbiji u kojoj je Koštunica premijer, a Bulatović direktor BIA osudio Šljivančanina, koga je baš pomenuti Bulatović po nalogu pomenutog Koštunice do juče skrivao po kasarnama ''degenerisane JNA''.
Da nije bilo Haga i pritiska međunarodne zajednice, ne bi bilo ni ozbiljnih suđenja u domaćim sudovima za zločince ''nižeg ranga'', kojih je danas sve više. I kada se na kraju, recimo u slučaju zločina na ''Ovčari'', sve sabere i selektivna Haška pravda po kojoj je Mrkšić dobio 20 godina zatvora, a Šljivančanin pet, i ova srpska gde su neposredni izvršioci masakra osuđeni na 100-200 godina zatvora, ali i ona nebeska, s obzirom na to da je gradonačelnik Vukovara Dokmanović umro u zatvoru, i žrtve i njihovi bližnji ipak moraju biti zadovoljni. I ma kako to bogohulno, jeretički i neprijatno zvučalo, na kraju moramo reći - S Hagom je, ipak, bolje!!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.