Mi znamo šta moramo da uradimo. Jedino ne znamo kako da dobijemo izbore kada to uradimo.
Ova se jetka šala pripisuje luksemburškom premijeru, koji trenutno predsedava Evrogrupom i pripada još ekskluzivnijem klubu od osam ljudi koji upravo drmaju Evropom (takozvana Frankfurtska grupa, u kojoj se, pored Žan-Kloda Junkera, nalaze još i Kristin Lagard, Angela Merkel, Nikola Sarkozi, Mario Dragi, Žoze Manuel Barozo, Herman van Rompej i Oli Ren). Junker je javnosti poznat i kao Mister Evro, iz čega će čitaocu biti jasan kontekst njegove izjave. Odnosila se na lidere svih zemalja EU, gde je kriza samo u proteklih 18 meseci sa vlasti oduvala osam vlada.
I Boris Tadić zna šta mora da uradi kako bi 9. decembra dobio tu toliko željenu kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji, ali ne zna kako da i posle toga ostane Gospodin Srbija. Njegova je dilema, naravno, daleko teža od Sarkozijeve, jer je i srpski ulog neuporedivo veći od francuskog. Ako dobije kandidaturu, građani ga možda neće nagraditi, no ako je ne dobije, sasvim izvesno će ga kazniti. Ali ako je dobije po cenu gubitka severa Kosova, njegova pobeda može se pokazati kao katastrofalna.
Na tankoj žici na kojoj Gospodin Srbija već duže vreme uspešno balansira, važnu tačku oslonca nalazi u pet zemalja Evropske unije koje nisu priznale Kosovo. Tih pet "non-recognizers" pružaju preko potrebno težište tvrdnjama zvaničnog Beograda da priznanje Kosova nikada za Srbiju ne može postati uslovom članstva u Evropskoj uniji, odnosno da naše evropske težnje ni na koji način ne ugrožavaju naš suverenitet nad Kosovom, odnosno makar onaj koji nam garantuje Rezolucija 1244. "Non-rekognajzeri" daju neki smisao mantri kako "nikada nećemo priznati Kosovo", iako stalno ispunjavamo sve nove i nove kosovske uslove da bismo se makar za centimetar približili članstvu u Evropskoj uniji.
Zato je bilo utešno pročitati u dobro obaveštenom beogradskom listu "Danas" da nema bojazni da evropske zemlje koje nisu priznale Kosovo promene takvu politiku, bez obzira na eventualne promene njihovih vlada i bez obzira na pritiske koje trpe zato što ta politika objektivno nanosi političku, ali i ekonomsku štetu Kosovu (primera radi, Priština ne može da koristi kredite Evropske investicione banke).
Utoliko je šokantnija vest iz Vašingtona da je direktor EU za Balkan Miroslav Lajčak ovog utorka detaljno na predavanju u Centru za strateške i međunarodne studije (CSIS) objasnio šta će se u Slovačkoj i drugim "non-rekognajzerima" dešavati nakon uspeha u pregovorima između Prištine i Beograda. (Doduše, uz ogradu da je to samo "lično mišljenje", ali je to "lično mišljenje" kao funkcioner EU ipak javno izneo usred Vašingtona.) Slovačka, Grčka, Španija, Rumunija i Kipar "ponovo će razmotriti" svoje odluke o nepriznavanju Kosova, čim dođe do "promene realnosti na terenu", kazao je Lajčak. A evo kako će ta realnost uskoro izgledati: Evo, oni razgovaraju jedni sa drugima, prihvataju dokumente jedni drugih, podržavaju jedni druge u međunarodnim forumima, jedni drugima putuju preko teritorije... Lajčak veruje da će parlamenti ovih zemalja posle toga doneti drugačije odluke o Kosovu. "Eto zašto mi ohrabrujemo njihov međusobni dijalog", dodao je.
Niko Beogradu nije držao pištolj na slepoočnici kada je 2008. u konsultacijama sa Briselom odabrao kakvo će pitanje o otcepljenju Kosova postaviti Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Možemo sebi da laskamo da su nam zavrtali ruke da bismo lane odustali od svoje verzije UN rezolucije i umesto nje predložili evroatlantsku, ali smo mi bili ti koji smo je podneli Ujedinjenim nacijama. Ako Beograd sutra dobije status kandidata, to će biti deo komplikovane diplomatske trampe
Izjava je nova i zanimljiva, ali se samo uslovno može nazvati vešću, budući da u Beogradu nije objavljena (barem ne u izveštajima Politike i Tanjuga, čiji su dopisnici prisustvovali skupu), no čitalac može na mreži i sam da potraži sajt CSIS-a, koji je ugostio Lajčaka (evo i linka: http://csis.org/multimedia/video-new-transatlantic-approać-western-balkans-keynote-speaker-miroslav-lajcak).
I u tome je, eto, drama sadašnjeg trenutka za ljude koji u ime Srbije, daleko od očiju javnosti i srpskog parlamenta, odlučuju koliko će se Beograd tačno do 9. decembra približiti Evropi. Svaki politički centimetar nosi izvesne rizike, uspehe i poraze. Kažu da je "mekana moć" Amerike i Evrope, ona koja ne podrazumeva trupe ni bombardere, zapravo njihova sposobnost da postignu željene ishode, bez prisile i bez nagrade. Zapad je u stvari u pravu kada podrugljivo odbacuje naše jadikovke da smo ucenjeni i pod pritiskom. Lepo kažu teoretičari "soft power": razlika između pretnje i obećanja, između prinude i nadoknade, zavisi od ugla posmatranja. Jer kada izazovete porast nečijih očekivanja, on već i izostanak očekivane nadoknade doživljava kao kaznu, dok pretnja da će nagrada izostati ako izostane željeno ponašanje, u očima kažnjenika postaje prisila.
Drugim rečima, niko Beogradu nije držao pištolj na slepoočnici kada je 2008. u konsultacijama sa Briselom odabrao kakvo će pitanje o otcepljenju Kosova postaviti Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Možemo sebi da laskamo da su nam zavrtali ruke da bismo lane odustali od svoje verzije UN rezolucije i umesto nje predložili evroatlantsku, ali smo mi bili ti koji smo je podneli Ujedinjenim nacijama. Ako Beograd sutra dobije status kandidata, to će biti deo komplikovane diplomatske trampe. Kako ovih dana saznajemo, vlast u Srbiji toliko želi da veruje u svoju evropsku perspektivu da je spremna da u naše ime, zdravo za gotovo, kao "ustupak" prihvati i usmena obećanja koja je druga strana odbila čak i da vidi na parčetu papira. Zahvaljujući "Danasu", građani Srbije su saznali da u izveštaju Vlade Srbije o pregovorima s Prištinom piše da je, "s obzirom na suprotstavljene stavove dve strane, EU na sebe preuzela obavezu davanja političkih garancija za sprovođenje svih aranžmana u delovima koji, zbog stavova bilo koje od strana, nisu uneti u tekst".
Nešto slično su Grci upravo pokušali sa Mister Evrom. Antonis Samaras, čija Nova demokratija učestvuje u novoj koalicionoj grčkoj vladi nacionalnog spasa, hteo je da ubedi Žan-Kloda Junkera da je dovoljno njegovo usmeno obećanje da će Grčka strogo da poštuje izuzetno striktne mere štednje kako bi dobila šestu tranšu evropske pomoći. Mister Evro nije hteo ni da čuje za usmene garancije niti za "pismo o namerama", pa makar i od lidera zemlje članice EU. U četvrtak je stigla vest da je Samaras potpisao to što se od njega tražilo, i što je grčka štampa nazvala "ultimatumom".
Kao i mnogi drugi političari, Samaras je prvo uradio sve što je mogao, a zatim i ono što je morao. Birači će ga na izborima obavestiti je li platio previsoku cenu. Grčki izbori zakazani su za 19. februar. Srpski još nisu. Koliko košta Mitrovica? Gospodin Srbija to tek treba da saopšti Srbiji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.