Setila sam se Gavrila i Latinske ćuprije na Sretenje, kada se blogosfera u Srbiji zažarila od ljutitih komentara na račun istoričarke Branke Prpe, koja je povodom Dana državnosti Srbije rekla da je Prvi srpski ustanak događaj koji treba "demitologizovati" jer je "pun kontroverzi, od načina na koji je Karađorđe oslobađao Srbiju, do načina na koji se ponašao prema političkim protivnicima"...
Bilo je to u Skupštini Bosne i Hercegovine, jedne kasne februarske noći 1991, dakle godinu dana pre nego što će rat zaista početi. Stranka demokratske akcije je u javnosti još igrala mladu koja se dvoumi između dva prosca, ali je te noći, usred svađe koja je izbila oko minornog povoda, predsednik Kluba poslanika SDA iznenada saopštio da se klub sastao u pauzi i odlučio da će ta stranka ipak podržati konfederalni princip organizacije Jugoslavije.
To je značilo da su Muslimani upravo odigrali svoju najjaču kartu i svrstali se protiv Srba, na stranu Hrvata i Slovenaca koji su u razgradnju federalne državne zajednice u to vreme još išli s tanjeg kraja, tražeći labaviju konfederaciju.
Jedan je ljutiti poslanik SDS-a, čini mi se upravo Radoslav Brđanin, istog časa odigrao najjaču srpsku kartu: znamo mi šta vi hoćete, nezavisnu državu Bosnu i Hercegovinu, al' znajte da srpske majke još rađaju junake, i neće se suveren te vaše nezavisne države živ provozati kraj Principovog mosta...
Muslimanski odgovor na ovu pretnju je bio isto tako munjevit: u našoj novoj državi nikakvog Principovog mosta neće ni biti jer nećemo mostove zvati po teroristima i ubicama.
Ni četrdeset osam sati nije prošlo, a oskrnavljena je ploča nad Gavrilovim stopama pored Principovog mosta u Sarajevu. Preko zida na kom je tada još pisalo "Sa ovoga mjesta 28. juna 1914. Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodu", neko je sprejom iskosa nažvrljao "Latinska ćuprija", kako se most i zvao u vreme atentata na austrougarskog prestolonaslednika.
Setila sam se Gavrila i Latinske ćuprije na Sretenje, kada se blogosfera u Srbiji zažarila od ljutitih komentara na račun istoričarke Branke Prpe, koja je povodom Dana državnosti Srbije rekla da je Prvi srpski ustanak događaj koji treba "demitologizovati" jer je "pun kontroverzi, od načina na koji je Karađorđe oslobađao Srbiju, do načina na koji se ponašao prema političkim protivnicima"... Da stvar po ionako uzdrmano osećanje ponosa srpskim nacionalnim identitetom bude još gora, uveče je stigla vest da je američka državna sekretarka Hilari Klinton poranila da građanima Kosova čestita 17. februar, četvrtu godišnjicu samoproglašene i od polovine zemaljske kugle nepriznate nezavisnosti.
Od one februarske sarajevske noći pitam se je li moguća zajednička država naroda koji se ne mogu složiti ni oko toga je li Gavrilo Princip bio ubica ili borac za slobodu od ugnjetavanja. Pitanja identiteta su strahovito komplikovana samim tim što nacionalno osećanje, kao ni bilo šta drugo u istoriji, nije jednom zauvek dato, zakovano i nepromenljivo. Sama Branka Prpa je oko toga dala veoma korisnu istorijsku pouku kada je 2003, u izjavi za beogradski NIN povodom sarajevskih polemika o Principu kao ubici i teroristi, rekla: "Možda Bošnjaci to oslobođenje ne vide danas, ali su ga videli tada", i dodaje da je zadatak istoričara da rekonstruiše duh jednog vremena, ali "ne iz svog vremena, nego iz tog vremena". Nema nikakve sumnje da je Mlada Bosna bila revolucionarna organizacija pod uticajem Masarika, deo revolucionarnih previranja kod porobljenih naroda Evrope. Prpa kaže da se brkaju političke kategorije na kojima počiva moderna Evropa: "Revolucionaran čin je izraz volje suverenog naroda, a suvereni narod je izvor i nosilac svake vlasti. Jedino on odlučuje o obliku vladavine u političkim sistemima. Prema tome, suverena narodna volja često je bila u istoriji Evrope revolucionarna volja, počevši od francuske, engleske, italijanske revolucije, svih građanskih revolucija 19. veka. Sve su to revolucionarne volje, u kojima se u nekim situacijama monarsima skidala glava. Sada vi njih možete post festum, u ne znam kojoj ideji političkog mišljenja, da tretirate kao čin terorizma, nasilja, koje je svakoj revoluciji imanentno. Ta vrsta interpretacije je pogrešna, s pozicija istorijske nauke".
To rešava pitanje istoričara, ali ne otklanja problem promenjenog identiteta i biranja novog rakursa sećanja. U Sarajevu je i između dva rata bilo starijeg muslimanskog sveta koji se vajkao da je sarajevski atentat bio one godine "kad fukara ubi imperatora"... Što se ta interpretacija iz farse vratila na scenu, ali sada kao tragedija, ima veze i sa tim kako smo se mi savremenici u međuvremenu ponašali jedni prema drugima.
Iz beogradske perspektive mi se čini da bosanski identitet u novoj zajedničkoj državi nije nastao, nego se još razgradio u odnosu na onu sarajevsku februarsku noć 1991. Ali šta ćemo sa Karađorđem i Kosovskom bitkom? U Srbiji ne manjka ni nacionalne istorije ni nacionalnog identiteta, ali je potonji u stalnom previranju. Ljudi strahuju od "demitologizacija" koje su hleb istoričara, jer u njima vide opasnost po svoj nacionalni ponos i slobodoljubivu tradiciju. Prilikom hapšenja Radovana Karadžića u Beogradu, tadašnjem hrvatskom predsedniku Stjepanu Mesiću naizgled se otela sitna pakost u formi rečenice da je "tako stradao i Karađorđe". Ni meni se tada nije činilo da je posredi samo poruga na račun verolomnih srpskih kumova, već da se, iza Mesićevog neznalačkog izjednačavanja dvojice srpskih lidera, krije poruka tadašnjeg hrvatskog državnog vrha da ni Karađorđe nije bio ništa drugo do ratni zločinac i masovni ubica, i da u srpskoj istoriji zapravo i nema ničega na šta se ne sme pljunuti. Bio je to cinični ispad hrvatskog šoviniste, ali ne treba zaboraviti da je to bio šovinista kog je Evropa naprosto obožavala. Pre tri godine je Mesić u evropskim okvirima svejedno bio neki izuzetak, barem po tom nazadnom shvatanju nacije kao celine sa 200 godina nepromenjenim karakterom, no otkako je počela finansijska kriza, međunacionalne uvrede su i u EU gotovo postale norma. Grčki predsednik, čijim sunarodnicima Nemci prebacuju da su "leni", koliko prekjuče je prilikom posete sopstvenom Ministarstvu odbrane grmeo: "Ko su ti Holanđani, Finci, ko je taj Volfgang Šauble (nemački ministar finansija) da vređa moju zemlju! Mi smo uvek ponosno branili slobodu, i ne samo svoju, već i cele Evrope!"
Prava drama ovog trenutka u istoriji Srbije je, dabome, u tome što je albanski trijumf, čija se godišnjica sutra obeležava, istovremeno i trijumf zapadnog intervencionizma. Nisu Srbiju porazili Albanci, već zapadni lideri koji su dali državu jednom ratnom mafijašu, bivšem trgovcu drogom i ljudskim organima, i to nakon što su svojevremeno zaustavili hod Srbije prema Evropi zbog Mladića i Karadžića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.