Izjava bivšeg britanskog premijera Harolda Vilsona iz 1964. da je sedam dana u politici dugo vreme ("a week is a long time in politics"), s razlogom je postala jedan od najrabljenijih klišea sveta, čija se relevantnost u Srbiji stalno iznova potvrđuje.
Evo, na primer, Boris Tadić. Doskora apsolutnom gospodaru Srbije bilo je dovoljno samo par sedmica posle izbora da postane gotovo groteskna i skoro potpuno potrošena figura. I to ličnom zaslugom, a ne zbog oduševljenja novom vlašću. Političko raspoloženje u Srbiji nipošto nije sjajno, ljudi su s razlogom zabrinuti i nervozni, no svejedno: ni tri meseca posle izbora većinu još nije prošlo osećanje zadovoljstva što je skinuta Tadićeva vlast. Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće doći i da se računi nikada i nikome neće polagati.
Zato na Tadića danas, kad negde nešto kaže, krenu povici "odakle si se ti promolio", a blogosfera ga danima podrugljivo pita je li u međuvremenu saznao da je izgubio izbore. Za bivšeg predsednika je rezervisan prezir što ga čaršija čuva za pale moćnike i lažne idole. Kažu da privatno priča kako se rukovanjem sa Hašimom Tačijem zapravo nesebično žrtvovao da bi utro put i olakšao život novom predsedniku Srbije, kome će jednog dana zapasti da se rukuje sa Atifetom Jahjagom.
Ali zato nema komentara kada predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, onaj isti koji ga je između dva izborna kruga snažno preporučio domaćoj javnosti kao predsednika kog Srbija "zaslužuje", javno saopšti da će za članstvo u EU od Srbije, na kraju puta, biti traženo da prizna Kosovo. Tada se seti da je, pre nekoliko sedmica, na sajtu Novi standard, pročitao zajapureni tekst novoimenovanog pomoćnika novog ministra kulture, koji mu se nimalo nije dopao...
Ima neke pesničke pravde u tome što Tadić ulazi u odlučujuću bitku za prevlast u Demokratskoj stranci baš u momentu kada "njegov" čovek iz Brisela naplaćuje politički račun koji su zajedno pravili. Prijateljica me ovih dana podseća kako u onoj izvrsnoj Staljinovoj biografiji od Isaka Dojčera ima rečenica koja otprilike glasi da je čas, kada čovek pomisli da je na vrhuncu moći i da mu više niko nije potreban, zapravo isti onaj čas kada on više nikome nije potreban. Pre četiri godine Tadić je, uz malu pomoć briselskih prijatelja, kod Srba stvorio opsenu da mogu i Kosovo i Evropa, i nebesko i zemaljsko carstvo. Sve što je bilo političara na vlasti zaklinjalo se pred građanima da ih niko iz sveta ne pritišće i da ih niko ne ucenjuje. Nekako je još i išlo, dok se u Beogradu nije obrela Angela Merkel: već nam je i njen govor tela više rekao o šansi da ikada uđemo u Evropu sa Kosovom (pa makar i samo na papiru), nego smo pre toga za tri godine saznali od Borisa Tadića i svih njegovih ministara, pregovarača i ambasadora.
Ne bi, naravno, Tadić bio tako uspešan opsenar da građani nisu želeli da im on priča bajke, da nisu hteli da idu na birališta da, kao, glasaju i za Kosovo i za Evropu... verovatno u nadi da će Tadić, iza kulisa, tamo negde, bez njihove krivice i odgovornosti u tišini da završi posao, a da njima ruke ostanu čiste. Srbi su neko vreme suspregli nevericu, ali je rok trajanja te zablude u međuvremenu prošao. Brisel i Vašington, Strazbur i Berlin, Merkel i Šulc potrošili su Borisa Tadića, ali nemaju razloga da plaču za njim jer im više i nije potreban.
Tadićeva bajka bi možda i danas trajala da istovremeno nisu udarili i kriza i nezaposlenost, i političke ucene i gumeni (ali bogami i pravi) meci na severu Kosova. Ali je u korenu njegovog izbornog trijumfa 2008. godine ipak bila laž koju Martin Šulc sada razotkriva. Kakve li ironije da Jelena Trivan ovih dana, braneći se od (ne)zasluženih kritika, i nehotice otkriva svoje najdublje uverenje: "U politici se živi od percepcije, pa je od svake laži moguće napraviti istinu".
Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće doći i da se računi nikada i nikome neće polagati
Da, ali samo na ograničeno vreme, i dok mehurić u kom živite traje. Ali na duži rok baš i nije moguće od svake laži napraviti istinu, i to nije nauk samo za Demokratsku stranku, već i za ljude koji sada nastanjuju koridore vlasti u Srbiji. Uostalom, i Milošević je delovao potrošeno dok ga nisu poslali u Hag, ali su mu lideri DOS-a izručenjem Hagu udahnuli novi politički život u sudnici Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. A sada se svaki drugi beogradski taksista koji je devedesetih blokirao ulice prestonice protestujući protiv izborne krađe, kune da je Sloba bio bolji od ovih koji su došli posle njega.
Pošteno govoreći, imali su i jedni i drugi teške protivnike. Milošević im je neko vreme prkosio, Tadić im se duže izvinjavao, ali svetske sile koje mrve i lome Srbiju ovih nekoliko decenija nipošto nisu za potcenjivanje. Pogledajte šta im ovih dana poručuje dobitnik Nobelove nagrade, nadbiskup Dezmond Tutu. Traži da Toni Bler i Džordž Buš idu pred sud za ratne zločince jer su izmislili iračko oružje za masovno uništenje i jer su se ponašali kao "dvorišne siledžije". Tutu protestuje protiv dvostrukih merila po kojima se meri učinak afričkih i zapadnih lidera i traži da oni koji su odgovorni za gubitak života i patnje građana za vreme i posle iračkog rata zaslužuju da sednu na klupu za optuženike u Hagu. "Ako lideri smeju da lažu, ko bi onda morao da govori istinu? Na osnovu čega donosimo odluku da Mugabe ide pred Međunarodni krivični sud u Hagu, a da Toni Bler postane uvaženi govornik na svetskim konferencijama? Da Bin Laden bude ubijen, a Irak okupiran? Nije pitanje je li Sadam bio dobar ili loš, ni koliko je ljudi ubio. Stvar je u tome da gospodin Buš i gospodin Bler nisu smeli da se spuste na njegov nemoralni nivo".
Po Dezmondu Tutuu, kom niko na svetu ne osporava ogromni moralni autoritet, kontroverzna odluka iz 2003. o upadu u Irak stvorila je pretpostavke za građanski rat u Siriji i mogući rat sa Iranom. No nije li, sledeći istu logiku, nezakonito, nemoralno i nelegitimno bombardovanje Jugoslavije 1999, bez dozvole Saveta bezbednosti, zapravo omogućilo agresiju na Irak, pod izgovorom da "svet" ima pravo da napadne režim koji ne vlada uz saglasnost svojih građana?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.