Mirjana Bulatović, pjesnikinja iz Beograda, sutra, sa početkom u 19.30, gostovaće u Vijećnici Kulturnog centra Banski dvor, gdje će joj svečano biti uručena nagrada "Princeza Dječijeg carstva", koju dodjeljuje Udruženje "KultArt" u okviru festivala "Dječije carstvo".
Bulatovićeva je prva princeza, a dosadašnji "Prinčevi Dječijeg carstva" (nagrada za životno djelo i doprinos dječijem odrastanju) bili su Ljubivoje Ršumović, Tode Nikoletić, Slobodan Stanišić, Ranko Pavlović, Mošo Odalović, Pop Dušan Đurđev, Ismet Bekrić, Peđa Trajković, Peđa Bjelošević, Dejan Đonović, Jovo Čulić, Pero Zubac, Branko Stevanović i Uroš Petrović.
Nagrada se sastoji od plakete, statue i novčanog iznosa, a povodom iste Mirjana Bulatović govorila je za "Nezavisne".
NN: Postali ste "Princeza Dječijeg carstva". Šta za Vas to znači?
BULATOVIĆ: Uzbuđena sam! Nisam ni sanjala da ću jednom postati princeza, i to najlepšeg carstva - dečijeg. Sad sam se preko Banjaluke dodatno proslavila i u Beogradu, jer se ovde veoma poštuju plemeniti napori "KultArta".
NN: Neko je izbrojao da u Srbiji postoji više književnih nagrada nego dana u godini. Ne znam da li je ova informacija tačna. U svakom slučaju, postoji veliki broj nagrada. Koje nagrade zavređuju pažnju čitalaca i koliki je njihov uticaj?
BULATOVIĆ: Verovatno ima nagrada i za dve godine dana! Ne volim ih naročito. Nagrade počesto unesu razdor, pobude zavist. "Zavist je lična bol izazvana željom za nečim što smatramo da je prednost druge osobe." Nagrada nije prednost, dar je prednost. Daroviti uglavnom žive u miru. Nikada se nisam borila ni za jedno priznanje, nikom ništa napomenula, izrazila želju... Nikad. Čak sam jednog odličnog pesnika, koji mi je pre nekoliko godina kazao da će me iskreno preporučiti za nagradu koju je on prethodno dobio, zamolila da to nipošto ne čini. Znam dobro šta radim i zašto. Glavna nagrada u životu čoveka je dar od Boga. Ostalo su sitnije i krupnije igre moći, sredstvo trgovine na suptilnoj literarnoj pijaci. Ponegde ponešto časno zaživi i opstane. Nagrada, istina je, baca snop svetla na knjigu, ali ima tu i neke tuge i neprebola. I kad se pravedno dodeli poneka nagrada, još desetak ju je moglo (pravedno) dobiti. Ogrešenja su neizbežna...
NN: Festival "Dječije carstvo" nagradio je Vaš opus za djecu. Koliko ljubavi i znanja je potrebno za stvaralaštvo za djecu i da li je Duško Radović bio u pravu kada je rekao da je "pisati za decu isto kao pisati za odrasle - samo malo teže"?
BULATOVIĆ: Kafka u svom "Umetniku u gladovanju" kaže: "Niko nije znao koliko je gladovanje lako." Kad imaš pravu meru dara, lako je pisati i za odrasle i za decu. Kad nemaš, sve je teško. Možda je teže varati u poeziji za decu, poturati loše pesme kao dobre, jer je tu sve belodano. Vidi se odgovorno baratanje darom na širokoj podlozi ljubavi. "Voleti čoveka znači videti ga onakvog kakvog ga je zamislio Bog", kaže Dostojevski. Dete je najbliže toj zamisli i najlakše ga je voleti. Prava poezija izvire iz nepresušnog božanskog vrela ljubavi.
NN: U Vašoj pjesmi "Stonoga Elvira traži pedikira" na salonu "Ćirilicom piše:/ 'Ne trpite više'. /Vi imate pravo/ da hodate zdravo'“, a usput pedikir sluša Verdija. Nasuprot ove divne pjesme za djecu, kakva je naša stvarnost, odnosno koliko je ćirilica zastupljena u javnom prostoru?
BULATOVIĆ: Odgovoriću Vam pesmom "Ćirilica": Kada je moja baba bila/ u Ulici Kneza Mihaila,/ posmatrala je s nevericom,/ idući najlepšom ulicom,/ strane natpise i reklame/ i setila se srpske drame…/ - A znaš li kako je u Pešti?/ Tamo mađarska muzika trešti/ i domaća pretežu slova,/ samo žalosna Srbija ova/ u svojoj kući skriva lice/ i gasi plamen ćirilice!
NN: Kolika je moć poezije u našem vremenu?
BULATOVIĆ: Svaka lepota, pa i lepota poezije, ima moć da ukaže na božansko poreklo celokupne tvorevine. To su suptilne poruke, koje se primaju od najranijeg uzrasta... U našem vremenu je potpuno jalov i bespomoćan sav onaj literarni krš kojem je nataknuto lažno ime Poezija. No, prava poezija dotiče duše i danas, ozaruje ih, razgaljuje, ulepšava nečije dane, olakšava noći. Nekoliko ljudi mi je pričalo o potresnim reakcijama prijatelja koji su izgubili blisku osobu i utešili se mojom pesmom "Ako je nekom srce stalo". Znači, poezija može čak i da pomaže. Ne narodu i državi, već pojedincima koji imaju dar da je prime.
NN: Uskoro će biti objavljena Vaša drama "Zar i naša mama živi od reklama?" koju ste napisali prije deset godina. Recite nam više o sadržaju drame i zašto je deceniju čekala u rukopisu?
BULATOVIĆ: Evo o čemu se tu radi: ukoliko vam život blagovremeno pošalje upozorenje da ne valja podizati decu uz pomoć novca sumnjivog porekla, niti im raspaljivati potrošačku maštu beslovesnim ponudama - sve se još može lepo završiti. "Zar i naša mama živi od reklama?" humorom je prožeta dramska priča koja potvrđuje narodnu poslovicu "Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada." Šestočlana porodica upala je u sopstvenu jamu, ali ne preduboko - izvadila se, srećom. Uz obilje veselih zgoda. Što narod kaže: "Veselo srce, pola zdravlja." Zašto ovo delo do sada nije objavljeno? Zbog mog nemara. Prvi izdavač kojem sam se (tek nedavno) obratila je beogradski "Dobrodetelj". Urednik Aleksandar Miljević mi je ubrzo odgovorio da će knjigu objaviti u ediciji "Dobro dete".
NN: Od sredine osamdesetih godina prošlog vijeka član ste Udruženja književnika Srbije, a ovdje ste radili i kao sekretar, te bili i urednik tribine "Francuska 7". Kakav je danas status Udruženja u odnosu na neka prošla vremena?
BULATOVIĆ: Kako je danas cela književnost prestala da bude slavna, i Udruženje književnika više živi od nekadašnje slave. Živo je, ali jedva. Zna se koliko država ulaže u kulturu, bez koje se svakako može životariti. "Život je skup, a preživljavanje jeftino." U toku je preživljavanje kulture za male pare. Uz to, u Udruženju književnika Srbije je u poslednjih tridesetak godina kvantitet uveliko nadmašio kvalitet, neuporedivo je više članova UKS nego istinskih pisaca.
NN: Skoro cijeli dosadašnji vijek proveli ste u statusu slobodnog umjetnika i, uprkos krajnje skromnim primanjima, izjavili ste da nećete konkurisati za nacionalnu penziju sve dok ima starijih i zaslužnijih od Vas. Na kraju, kada se sve sabere i oduzme, može li Vam iko "platiti" Vašu slobodu i Vašu umjetnost?
BULATOVIĆ: Nacionalna penzija nije zamišljena kao socijalno davanje već počast, ali u našim oskudnim uslovima života ona se preobrazila u nekakvu "socijalnu počast". Ko bi inače išao na nadležno mesto sa svežnjem dokaza o svom značaju pod miškom, moleći da mu se ukaže čast? Da država piscima odobrava onoliko penzija godišnje koliko je zaslužnih pisaca, možda bih se i javila na konkurs, ali kako je taj broj sramno mali, sve su prilike da ću nacionalnu penziju dobiti posle smrti. Sreća je da ja od početka znam svrhu svog života. Dat mi je jasan, čist dar, a kroz njega i uputstvo za upotrebu života. Niko mi ništa nije dužan, niko ništa ne treba da mi plati. Samo se pitam da li sam se ja dovoljno odužila - veličanstvenom Davaocu Darova, voljenom srpskom jeziku i dragoj rodnoj grudi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.