Ustavni sud Bosne i Hercegovine u vršenju svoje funkcije polazi od rimskog koncepta apsolutne vlasti koja se ne kontroliše, čime je postao enklava u pravnom sistemu Bosne i Hercegovine koji sudi po sopstvenom nahođenju, "širi" i "skuplja" sopstvenu nadležnost, odnosno bez ikakvog zakonskog i ustavnog uporišta.
U svom djelovanju, u postkonfliktnom periodu, Ustavni sud je donio niz odluka koje su u najmanju ruku sporne, počevši od Odluke o konstitutivnosti pa do najskorijih odluka o Danu Republike Srpske i odluka o državnoj imovini.
U federalnoj državi kakva je Bosna i Hercegovina, Ustavnom sudu je očito nedostajao osjećaj prema pravnom statusu i individualnosti entiteta (federalnih jedinica), tako da su njegove odluke bile na štetu Republike Srpske.
Ustavom Bosne i Hercegovine (član VI/2b) utvrđeno je da Ustavni sud ima ovlaštenja da usvoji Poslovnik o radu kojim će se urediti sudski postupak koji će biti javan. Poslovnikom o načinu rada, tj. poslovanja suda reguliše se unutrašnji rad i odnosi u sudu pri vršenju ustavno-sudske funkcije.
Da se izbjegne donošenje Zakona o radu Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, Ustavni sud je neustavno preuzeo obavezu da sam svojim Pravilima uređuje pitanja kao što su razrješenja sudija (što u regularnim okolnostima može izvršiti samo onaj ko bira sudije), imunitet sudija, pitanja izvršenja privremenih mjera, izvršenje odluka Ustavnog suda i dr.).
Ustavni sud Bosne i Hercegovine je sebi dao za pravo da svojim odlukama uređuje pitanja koja su rezervisana za zakon, čime je izbjegao svaki vid parlamentarne regulative prethodne kontrole i time stvorio put svoje samovolje tako da može mijenjati Pravila kad god želi, što stvara pravnu nesigurnost. I ne samo to, on svojim odlukama mijenja i sam Ustav.
Treba naglasiti da se ustavno-sudska nezavisnost ostvaruje putem podređenosti ustavno-sudske vlasti ustavu i zakonu, uz odsustvo bilo kakvog vida političkog pritiska, što ne podrazumijeva njegovo izolovanje od pravnog sistema sa drugim vlastima.
Nedostatak Zakona o Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine stvara veliku nepremostivu prazninu koja otvara put arbitrarnosti i samovolji u postupku. Ustavnom sudu je potrebna zakonska pravda iustitia legalis, a ne pravda devetorice koja se a la carte prilagođava političkim potrebama i interesima.
Nema sumnje da je Ustavni sud donošenjem Pravila o radu, čiji veći dio sadržaja ulazi u okvir zakonodavne regulative Parlamenta, izašao izvan okvira Ustava Bosne i Hercegovine. Štaviše, Ustavni sud je svojim Pravilima utvrdio da nijedan organ u Bosni i Hercegovini ne može donositi zakone i druge propise i opšte akte koji se tiču rada Ustavnog suda, čime je duboko zakoračio u nadležnost parlamenta i time prekršio Ustav Bosne i Hercegovine.
Donošenje Zakona o radu Ustavnog suda Bosne i Hercegovine je neophodan čin, i to ne samo zbog stranaca u sudu, već radi svođenja suda u zakonske i ustavne okvire. Koliko mi je poznato, nema zemlje na svijetu koja nema Zakon o radu Ustavnog suda. Ustavni sud ne može odlučivati o načinu odlučivanja suda, a da ne govorim u krnjem sastavu, o bitnim pitanjima pogotovo bez učešća sudija i jedne federalne jedinice (entiteta). Postavlja se pitanje da li je to igdje moguće u svijetu?
Ta pitanja mogu se uređivati samo zakonom. Dosadašnje iskustvo potvrđuje da je Ustavni sud u postojanju stalne većine (dva Bošnjaka i tri stranca) preuzeo kontroverznu ulogu da tumači i nadograđuje Ustav oduzimajući ustavna prava Republike Srpske, pri čemu koristi istu metodologiju da svoje odluke situira u političko zaleđe, uvijek u vidu zaštite ljudskih prava ili prevazilaženjem svojih kompetencija u interesu države, a da pri tome totalno negira ovlaštenja entiteta.
Obrazlažući svoju Odluku o državnoj imovini entiteta, Ustavni sud ističe da cjelokupni pravni sistem entiteta mora biti u saglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine, te da je državna imovina bitan element da državna vlast bude suštinski, a ne formalno suverena vlast, "samim tim regulisanje državne imovine je njena isključiva nadležnost".
Ustavni sud Bosne i Hercegovine ovdje polazi od jednog opšteg pristupa kojim određuje primat državnog prava nad entitetima, ispuštajući iz vida činjenicu da Ustav Bosne i Hercegovine ne zahtijeva da cjelokupni pravni sistem entiteta bude u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine, jer je jedan velik dio državnih kompetencija u nadležnosti entiteta i ustavnih sudova entiteta.
Ustav Bosne i Hercegovine ograničava prava entiteta u oblastima koja su predviđena i rezervisana za njegovu nadležnost. U članu III tačka 1. Ustava Bosne i Hercegovine utvrđene su isključive nadležnosti Bosne i Hercegovine, gdje nije navedena državna imovina, što se ne spominje ni u drugim odredbama Ustava Bosne i Hercegovine. Međutim, da su entiteti nadležni za državnu imovinu, potvrđuje član III tačka 3a) Ustava BiH, koja kaže: "Sve vladine funkcije i ovlaštenja koja nisu ovim Ustavom izričito povjerena institucijama Bosne i Hercegovine, pripadaju entitetima."
Odredbe Ustava su tako jasne da svako tumačenje, osim da imovina pripada u nadležnost entiteta, su gola pravna improvizacija, da ne kažem zloupotreba. Nadležnost entiteta u pogledu imovine zasnovana je na jednom od temeljnih pravnih principa Ustava Bosne i Hercegovine presumpcijom nadležnosti u korist entiteta i tzv. rezidualnom nadležnošću, sve nadležnosti koje nisu izričito date državi pripadaju entitetima. Improvizovana tumačenja da državna imovina ne zadire u teritorijalna pitanja, teško su prihvatljiva imajući u vidu činjenicu da imovina koja se nalazi na teritoriji jednog entiteta pripada tom entitetu. Uostalom, nesrećni građanski sukob koji se desio u Bosni i Hercegovini, vodio se za teritorijalnu podjelu Bosne i Hercegovine i imovinu koja se nalazi na određenoj teritoriji entiteta. Republika Srpska je 1994. godine odbila plan Kontakt grupe upravo iz razloga što je tim planom bio raspodijeljen prirodni i ekonomski potencijal na štetu Republike Srpske.
Sam Holbruk, kreator Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini (Dejtonskog sporazuma), izjavio je da je 90 odsto vremena na pregovorima u Dejtonu utrošeno na teritorijalnu podjelu između entiteta, u šta su bili uključeni imovina i sva prirodna bogatstva. Sad tu imovinu, koja je dodijeljena Republici Srpskoj, neko želi prenijeti u nadležnost države, pa zar to nije apsurd??? To je nasilje nad ustavno-pravnim sistemom Bosne i Hercegovine, a još veći apsurd je što se Republika Srpska na već uhodan način zamjenom teza želi lažno optužiti za rušenje Dejtonskog sporazuma. Zapadni ideolozi davno su shvatili potencijal Ustavnog suda da oblikuje društvo po svom interesu negirajući temeljne pravne principe vladavine prava i pravne države. Umjesto da rade na rješavanju nastalog problema koji je nastao odlukama Ustavnog suda da nakon skoro 30 godina oduzima nadležnost entitetima u pogledu regulisanja državne imovine i improvizacijom pravnog osnova, konstruisana evropska javnost negira ustavna rješenja i zauzima stranu, bez toga da pokaže imalo ambicija da sagleda suštinu problema i to permanentno na štetu Republike Srpske.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.