Jeste li se ikada izgubili u pustinji? Ja jesam. Bukvalno. Srećom nakratko.
Jednom davno sam to pominjala. Moram opet. Jer sada potpuno drugačije gledam na sve to što se desilo. A reciklaža je u modi, zar ne? Čak i uspomena.
Ako ste otvoreni prema životu, donijeće vam iznenađenja i prilike. Nekada se putokazi trebaju zanemariti i krenuti neutabanim putem. I nove vještine učiti usput. Ne treba i ne mora sve uvijek biti spremno.
Dakle…
Long long time ago, odlučimo moja prijateljica Gđa M i ja da jedno proljeće obilazimo Saharu. Bez obzira što je njen muž na tu ideju rekao "vi stvarno tražite guz'ci čepa", a ja tada nisam ni imala muža, pa mi niko ništa nije ni rekao i mi smo otišle.
I nećemo sada o bojama i mirisima Afrike, beduinima, jezerima soli, spavanju u oazama, konjanicima sa turbanima, jurcanju džipovima po pješčanim dinama, znate vi već kako to ide. Sad je to moderno. Onda nije baš bilo. Ali…
Ajmooo karavanom u pustinju, ajmooo jahati kamile… Ja, naravno! Moja Gđa M inače ozbiljnija i sabranija od mene, lijepo kaže: "Ne budali, smiri se, kud ćemo, zar nije ovako dovoljno ludo?"
Ajmoooo, ajmoo… Ajd dobro, ajmo!
Samo da znate problem je i kad ne možeš izaći iz ludosti i kad ne možeš zakoračiti u ludost.
Vodič, inače iz naših krajeva, kaže: "Ne brinite se, nikome se ništa dogodilo nije, kamile su pitome, navikle su. Pripazite samo, držite se dobro jer kamila ustaje prvo na zadnje noge, pa možete pasti na nos!"
Sve smo izvele bez problema, osim što je M. morala zamijeniti kamilu jer njena nije željela uopšte da ustane. I krenemo, cijeli karavan, pasa nije bilo da laju, ali karavan je prolazio. Tamnoputi dječačić koji je trebao da drži povodac moje kamile je blejao okolo i motao se bezveze, zviždeći… Odjahali smo u daljine, odmarali, slikali se u pijesku, sa turbanima, u kaftanima jer su nas i obukli za taj izlet, onako filmski. Usput sam i napunila kesu pustinjskim pijeskom, popeli se nazad na kamile i krenuli…. Ja posljednja u karavanu.
U tom momentu tik uz mene je projurilo nekoliko kvadova divljajući prebrzo u oblaku pijeska… I?
Moja kamila doživi nervni slom, počne da juri k'o mile oči! Taj momenat neću nikada zaboraviti, ni brzinu njenih dugih nogu niti mojih misli, uhvatila sam se čvrsto za sedlo i prvo pomislila da skočim u pijesak, ali je prebrzo i previsoko i da sam skočila tada, ne smijem ni pomisliti šta bi bilo, pa sam legla doslovce čvrsto grleći sedlo i tako smo jurile ko zna koliko, ja sve sa kaftanom i turbanom i mojim već davno bačenim ogromnim zelenim Guči cvikerima koje su se upravo sada istom brzinom vratile u modu. I jurile... Šta sam mislila, ništa, osim možda da će me iz turističke agencije ipak pronaći motornim zmajevima, ništa osim toga…A i to je možda.
I onda je kamila stala…
Počela da se osvrće, razgleda okolinu, ja ionako nisam imala pojma gdje smo, samo pijesak na sve strane i ništa više… I tako smo stajale, kamila razmišljajući kuda da krene, a ja udišući slobodu i mir. Punim plućima.
Nigdje nikoga. Ma nijednog konjanika sa turbanom što se šepurio po oazi. Nikoga da me spasi.
Dok u jednom momentu nisam ugledala klinca koji je trebao da vodi kamilu i pazi na mene, puzao je po pijesku i šaputao nešto na arapskom, polako, p o l a k o …. I kada je prišao dovoljno blizu uhvatio je povodac, ustao, rekao nešto kamili i poveo nas iz te daljine….
Gđa M je poslije pričala kako je karavan baš dugo stajao i da nisu znali šta se događa, da nije imala pojma da sam ja nestala jer nije smjela ni da se osvrne koliko se plašila kamile.
Kada smo konačno stigli nazad u oazu, vodič je rekao da se to još nikome nije dogodilo, ali je sve to možda jer je kamila bijela, one su mlade i nestašne, a moja M je toliko vikala najstrašnije na mene da više izbijem iz glave gluposti, da sam se mogla sva polomiti, da ne znamo ni francuski ni arapski, da ne možemo da se vučemo po afričkim bolnicama i svašta još nešto, pravo da vam kažem… Eto.
Ali zašto mi je sada sve to ponovo palo na pamet? Ne samo zbog toga što sam konačno preslažući ladice pronašla sliku sa tom bijelom kamilom. Nasmijane smo obje jer ne znamo u kakvom ćemo se strahu naći malo kasnije. Pronašla sam i punu kesu pijeska. U ćošku jednog ormara..
I sva simbolika tog momenta mi je sinula pred očima.
Tada sam mislila da je naravoučenije svega što se dogodilo, to da strah kratko traje, da je važno ispravno reagovati i da uvijek sve na kraju bude u redu. Međutim ovih dana, sve poprima drugačije oblike. Jureći u nepoznato, dotakneš slobodu i mir.
Sjetila sam se tog trenutka. Slobode i mira u pustinji. I potpunog odsustva straha. Nevjerovatno, ali istinito. Kada smo stale nisam se više plašila ničega. Za kamilu ne znam.
Uspjeh za vas može biti i ono što niko drugi ne vidi jer se ni sa jednog putovanja ne vratimo isti.
Svaki takav urnebesan momenat života ostavi tragove. Pijesak sam istresala danima nakon povratka kući. Gledala u modrice na rukama od čvrstog držanja za sedlo, a moj izgrebani sat i danas čuvam. Radi. Vrijeme nije stalo.
Nakon ovih godina prebrzog življenja, sada simbolično pijesak koji je brzina raznosila metem iz ćoškova života. Sva ta mjesta na kojima energija predugo miruje, provjetravam.
Punim svoju stvarnost lakoćom postojanja.
Možda radoznalost jeste ubila mačku. Ali radoznali um ima potrebu za kretanjem. Samo tako ćemo prepoznati sebe i nećemo se izgubiti u svijetu oko nas.
SRETAN PUT.
Umjesto Hemfrija Bogarta, sama ću sebi sada podići čašu i nazdraviti kao u Kazablanci "U tvoje zdravlje mala".
I jel ima neko ideju šta da radim sa kesom punom saharskog pijeska?
Lav ju
Chic Vanilica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
