Dobro jutro, na šta prevrćemo očima danas? Ja na moje šiške.
Ne može ovo da se saopšti polako. Odrezala sam šiške. Iz potpuno nepoznatih razloga. Srećom, nisam ih sama šišala, pa su zaista lijepe. Ali sad da me pitate, odakle mi ideja da imam šiške, ne znam. Fino mi je sestra rekla: "Nemoj to raditi, sa šiškama si sretna samo jedan dan. Sutra kad se probudiš nećeš više znati šta ćeš s njima." I eto. Ne znam šta ću s njima. Pa sada šiške i ja živimo odvojene živote, ignorišući se međusobno.
Nego da nastavimo sa prevrtanjem očima.
Jeste li primijetili snimke po internetu, takozvanih jutarnjih rutina?
Stvarno mogu svašta gledati, ali sve te slavne internetske zvijezde, kose omotane bijelim peškirićima u vazdušastim bademantilima, koje objašnjavaju pred ogledalima čime i u koliko slojeva premazuju svoja lica da bi izašle iz kuće, stvarno ne gledam. Jedno vrijeme su me zabavljale jer sam malo istraživala taj fenomen. Više ne. Sve su već uradile. Čak su se i pumpale filerima uživo, pa sad furaju fazon prirodne ljepote misleći da imamo pamćenje zlatne ribice. Jedino nisu pitale ogledalo ko je najljepši na svijetu ili ipak možda pitaju, kada ugase kameru. Dakle, sve moguće jutarnje rutine sam već vidjela i sve su iste, samo se ambalaže mijenjaju.
Moje rutine su više za dušu, nego za lice. Zna se oduvijek da sam ja antimoda. Ali na svu sreću nisam jedina.
Jutra mi izgledaju kao televizijski jutarnji program gdje se svi uključuju sa različitih lokacija, a glavni studio je moj ogromni kauč sa velikim jastucima ispred i malog i velikog ekrana.
Navijam budilnik i kada baš nigdje ne idem. Dakle, ustanem rano. Odmah zakačim šiške šnalom da ih ne gledam, ne treba mi taj stres prije kafe, napunim kuvalo vodom, uključim ga i produžim u kupatilo. Pred moje fotogenično ogledalo u zlatnom ramu. Ni ne pogledam ga. Znam da je ogledalo uvijek tu. I da je nezainteresovano za mene ovako rano. Kao i ja za njega.
Umivam se isključivo toplom vodom jer me ne zanima istina da je hladna voda dobra za cirkulaciju, hladna voda je hladna. I operem zube, takođe toplom vodom, pa odem sve tako u pidžami da ubacim kašičicu kafe u šolju i zalijem je vrelom vodom.
Upalim TV, pa zauzmem jutarnju pozu na kauču. U bademantilu sa velikim ušima na kapuljači. I čekam ko će se prvi javiti od mojih dopisnika.
Istovremeno, par stotina kilometara dalje, na obali mora moja prijateljica A. uradi skoro isto, osim što u vrelu vodu za kafu ne stavi kafu, nego ništa. Napuni šolju vrelom vodom.
Da, dobro ste pročitali. Samo vrelom vodom.
Iz horizontalnih položaja se dopisujemo. Ona leži na kauču blizu mora, a ja sa štipaljkom na šiškama gledam krovove u ulici. Ja sa šoljom gorke kafe, A. sa šoljom vrele vode jer isprobava djeluje li autofagija. Pa joj se jutarnja kafa sa mlijekom ne uklapa u termin posta. Da li autofagija radi vidjećemo, ali autosugestija nam je savršena. Ona vidi kafu, iako je nema. A ja iza krovova vidim more kog isto nema.
I komentarišemo svjetske nebitne događaje, internetske kvazidrame razmjenjujući u porukama što luđi video, to bolji, kao ilustraciju svega komentarisanog.
Evo sad ja ne znam jel' ovo jutarnja rutina ili "brainstorming". Ali znam da smo kao ona dva mapetovca na balkonu tog šou-programa, samo smo, nadam se, malo ljepše. I to tako traje godinama.
Ali zimus je bio neočekivan skok iz jutarnje rutine. Ne, nije maska za lice u pitanju. Nisam imala odrezane šiške, a A. nije bila ni blizu mora. Obje smo imale šolje sa pravom kafom. Ja i dalje na kauču, A. na planini. Obožava planine jer živi na moru. Ja obožavam more jer ne živim na moru. Logično.
Dopisujemo se kao i uvijek.
Piješ li kafu u vrtu? Ne.
Zašto? Prekjuče je u selu bio vuk i pojeo ovcu komšijama. Juče su bila dva vuka. Srećom, seljaci su sklonili ovce.
A jutros? Jutros vukova još nema, ali mi je dvorište puno divljih svinja koje ruju po mojoj bašti. I pojele su moje mrkvice. Ne izlazimo nigdje iz kuće.
Počinjem da se smijem. Naglas. I kažem joj, izvini, znam da nije smiješno, ali zamišljam puno dvorište divljih svinja i tebe u kariranoj pidžami kako ih, sa šoljom kafe koja se puši, tužno gledaš kako jedu tvoje salatice. Jer za šta služe prijatelji nego da im sve ispričate i da se zajedno smijete. Nekad i plačete, ali to nije sad tema.
A kreme? Ja imam jednu jedinu kremu, kunem vam se. I za noć i za dan. Doduše francusku. Jer volim francuske filmove, kreme i karmine. Mada, najvažnije za vašu ljepotu je da u okolini nemate otrovne ljude. Onda vam je svejedno koliko krema imate. Vjerujte mi.
Eh da, moraću da priznam. Jedini trend pred kojim sam poklekla je kolagen. Ne, neću vam reći koji pijem. Uostalom, to ni ne radim zbog ljepote i mode nego da mi ne krckaju zglobovi na pilatesu. Ali i zbog vitkosti. Aha, niste znali za to. Zar pomaže u mršavljenju? Meni da. Kolagen mi je toliko gadan, da poslije njega moj apetit otrese u nesvijest i ne dođe sebi još dugo dugo.
A ja šta ću, onda sjedim i puštam šiške dok apetitu ne bude bolje.
Nego, gdje je Žmu dok se piju te jutarnje kafe?
Ako već nije odjurio na espreso u grad, onda sjedi pored mene i nakon nekog vremena me pogleda ispod oka i kaže: "Zašto ćutiš?"
Kako zašto ćutim? Pa ti voliš da piješ jutarnju kafu u tišini?
Volim. Ali ti uvijek nešto ujutro zapitkuješ. I sada ne mogu više da pijem kafu u tišini. Nepovratno si oštetila moju prvu jutarnju kafu.
Srećom, to jutro kroz koje su trčale divlje svinje Žmu je pio espreso u gradu, pa nemam pojma da li bi moj preglasan smijeh izludio njegovu već oštećenu jutarnju kafu ili bi mu bila slađa nego inače.
I evo, recite, nedostaje li šta mojim jutrima?
Možda samo Nada Topčagić da zapjeva JUTRO JE, JUTRO JE! Sve ostalo već imam.
Čak i šiške.
Lav ju
Chic Vanilica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
