Sve se zna, a još manje je jasno nego pre 11. juna, kada su održani vanredni parlamentarni izbori za Skupštinu Kosova.
Ne zna se, na primer, hoće li relativni pobednik, koalicija PAN, koju predvode ratni lideri OVK Ramuš Haradinaj, Kadri Veselji i Fatmir Ljimaj, dobiti veći deo kolača od garantovanog mesta predsednika parlamenta.
Da bi s nešto više od osvojenih trećinu glasova izašlih bili stožer izvršne vlasti s Haradinajem kao premijerom, morali bi u postizbornu koaliciju sa Samoopredeljenjem Aljbina Kurtija, koji je sa 27 odsto podrške birača u nedelju udvostručio raniji skor. Ili, pak, s koalicijom koju predvodi Isa Mustafa, koji je u prethodnom mandatu izgubio poverenje i koalicionih partnera, ali i dela sopstvene stranke?
Ili će Mustafa i Kurti u koaliciju ojačani manjinama, među kojima bi, kao i u svim drugim kalkulacijama, morala biti i najjača, srpska? Uprkos tome što i Kurtijeva koji bi kao drugoplasirani u tom slučaju bio premijer kao i Haradinajeva osovina, zapravo ne želi nastavak dijaloga sa Srbijom pre priznavanja kosovske nezavisnosti i otvoreno unapred kaže "ne" Zajednici srspkih opština dogovorenoj još prvim brisleskim sporazumom pre četiri godine.
U kosovskoj postizbornoj matematici ima toliko nepoznatih da će, vrlo verovatno, trgovina potrajati kao i prošli put mesecima. Ukoliko neko moćan ne preseče, a to je pre svih ambasador SAD u Prištini, podržan ostalim članicama Kvinte.
Za razliku od predizborne euforije i kladionica koje su naklonost zapadnih sila pripisivale Haradinaju, postizborno klatno se pomera na Kurtijevu stranu. U tom nijansiranju značajnu ulogu, iako još ne aktivnu, ima i već formirani Spacijalni sud za ratne zločine OVK sa sedištem u Hagu, koji rado "pogleduje" i na Haradinaja i na Ljimaja, bez obzira na to što ih je Haški tribunal već razrešio grehova.
Aljbin Kurti je, sa stanovišta Zapada, poželjniji kao manje kontaminiran igrač jer ne nosi ratni bagaž. Ratne mesece s kraja prošle decenije proveo je u niškom zatvoru, gde je služio dvadesetogodišnju kaznu zatvora zbog organizacije studentskih nemirnih demonstracija. Dakle, sve i da je hteo, nije bio u prilici da okrvavi ruke. Ukoliko on dođe na čelo Vlade, specijalni tužioci bi mogli pomno da pregledaju opsežne materijale o Haradinaju, bolje reći njegovom klanu, Ljimaju i ostalima.
Ono što bi moglo da pokvari tu idilu jeste fakat da bez Haradinaja teško može da se završi jedan od najvažnijih predstojećih poslova demarkacija granice sa Crnom Gorom. Klan Haradinaj, kao i u vreme rata, pali i žari Drenicom, uzurpirao je deo crnogorske teritorije i, bez nekog krupnog zaloga, neće je lako prepustiti. Premijerska palica, na primer, ne bi bila loš adut.
S Kurtijem može biti druge vrste problema, jer su on i njegovo Samoopredeljenje najveći zagovornici apsolutne i bespogovorne nezavisnosti Kosova. I najveći protivnici razgovora s Beogradom. Ono što ni javnost, a čini se ni uticajni zapadni kosovski mentori ne znaju, jeste kako će se Kurti ponašati kao eventualni premijer. Za razliku od Haradinaja, koji je u ranijem kratkom premijerovanju prekinutom zbog odlaska u haški pritvor pokazao priličnu kooperativnost, pa i ekonomsku brigu za kosovske Srbe, Aljbin Kurti javno ne pokazuje spremnost za saradnju. Najvažniji test, briselske razgovore, blanko odbija. Podjednako nastavak, kao i nasleđe. Samopredeljenje, primerice, ZSO ne želi ni u primisli, jer Zajednicu vidi kao jednonacionalnu subdržavnu tvorevinu; Kurti i njegovi sledbenici se zalažu za punu integraciju Srba kroz socijalnoekonomski dijalog, koji je, kako kažu, već pripremljen.
Detaljna politička razglednica s Kosova samo je uvertira za njen severni sadržaj; manjinska Srpska lista odista je na ovim izborima ostvarila, kako se već uobičajeno kaže, istorijski uspeh i osvojila devet od deset garantovanih mesta, pri najvećoj dosad zabeležoj izlaznosti Srba na kosovske izbore. I uz punu podršku zvaničnog Beograda.
Takva unisonost se pravdala pre izbora potrebom da se u kosovskom parlamentu ne nađe srpski poslanik koji bi digao ruku za formiranje kosovske vojske. Još preciznije, četiri srpske ruke. Naime, za tako kapitalne odluke Ustav Kosova predviđa dvostruku dvotrećinsku većinu; ukupnog broja poslanika i manjinskih poslanika. Pretpostavka je da će deset poslanika sa druge manjinske liste glasati onako kako vlast bez obzira na to koja bude, jer svaka hoće vojsku predloži, pa valja naći još četiri raspoložena srpska poslanika.
Beograd tvrdi da takvih među izabranim poslanicima sa Srpske liste nema, u šta ne bi trebalo sumnjati. Međutim, ključno je pitanja šta će Beograd, koji u Briselu pregovara sa kosovskim vlastima, ponuditi kao znak dobre volje da se dijalog nastavi?
I pitanje je šta će se dogoditi ako Srpska lista odbije garantovano potpredsedničko mesto u Vladi Kosova, bilo Kurtijevoj, bilo Haradinajevoj? Ima li mesta takvom luksuzu, jer bi javno demonstriranje nesaradnje bilo pucanj u sopstvenu nogu. Onu koja bi ZSO kao garanta da će sever Kosova biti i ostati srpski, makar i pod punom upravom Prištine.
Činjenica je da svi kandidati za novog kosovskog premijera u prvi plan kao preduslov za razgovore i to u formatu drugačijem od dosadašnjih traže od Srbije priznavanje nezavisnosti. Formalno, jer je de facto Kosovo nezavisno i to ne od juče, ne čak ni od 2008, već od 1999, kada je parafran Kumanovski sporazum posle rata koji je Srbija nesumnjivo izgubila. Tim je sporazumom Beograd odobrio međunarodni protektorat, koji je potom iznjedrio sve državne atribute Kosova.
No, stvari izgledaju jednostavnije ako se ima u vidu činjenica da su i Kosovo i Srbija, kao jedno ili udvojeno ne menja stvar, suviše sitni i nemoćni da sami odlučuju o svojoj sudbini. Pri tome, apsolutno zavisni od ekonomske pomoći međunarodnih institucija i velikih država, a sve su one deo sistema globalne moći koji ima pridev "zapadni". I Beogradu i Prištini najviše novca, bilo zdravih investicija, bilo apanaže, bilo kredita, stiže iz Berlina, Brisela i Njujorka. Ni Beograd ni Priština ne mogu da se odreknu tog priliva i zauzmu čvrste pozicije, makar se Aleksandar Vučić i Hašim Tači u ovom trenutku jedini legalni predstavnik kosovskih institucija i vodeći pregovarač do sada busajući se u junačka prsa, zakleli da neće ni za jotu odstupiti nad svojim ustavima, svim jevanđeljima, Biblijom, Kuranom. Prvim i drugim brisleskim sporazumom.
Istorijski izborni rezultati, baš kao i relativna pobeda, u tom svetlu imaju mali značaj. Izuzev, naravno, što pobednicima, izbornim ili postizbornim, ostaje vruć krompir u rukama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.