Bauk kruži regionom. Daleko je od Marksovog takozvanog izvornog komunizma, pa i bilo kog, a kao da su silni vekovi prošli i od ovdašnjeg socijalizma, kada se, posebno pri njegovom neslavnom kraju, štrajkovalo i masovno bunilo na sve strane.
Bauk koji se danas širi nije strah kapitala od organizovanog sveta rada, već suprotno, panika atominiziranih radnika svih fela i njihovih takođe atominiziranih organizacija svih fela pred poslodavcima i vlasnicima kapitala svih fela. Zato su danas štrajkovi gotovo zaboravljeni, a organizovani, masovni buntovi sa klasnom pozadinom nezamislivi, iako se Srbija u trećem milenijumu ubrzano vraća kapitalizmu. I to onom koji više liči na prvobitnu akumulaciju kapitala nego na razvijen liberalni svet rada i kapitala.
Tako je u Beogradu 1. maja u protestu dva reprezentativna sindikata UGS "Nezavisnost" i SSSS pod sloganom "Da plate ustanu, a mladi ostanu" učestvovalo tek nekoliko hiljada ljudi; dve, kaže policija, pet, kažu organizatori. Sa sindikalnim liderima i aktivistima prošetao je i resorni ministar Zoran Đorđević, kako reče u znak solidarnosti sa njihovim sloganom, nasmejan kao i oni, mada sem lepog vremena nije bilo posebnog razloga za radovanje.
Za ministra je to bila prilika da ponovi po ko zna koji put vladajuću mantru kako su za sve loše što se dešava krivi oni "pre" - vlasti od 2000. do 2012, a ovi se danas iz petnih žila trude da isprave sve to. I, kako voli da kaže predsednik lično, bolje nam je nego ikad.
Ta besmislena tvrdnja "bolje nam je nego ikad" izgleda kao da ima anastezirajući efekat na ljude, slično kao stara pošalica nevernog muža koji uhvaćen na delu pita ženu: "Valjda više veruješ meni nego svojim očima?" Oči, uši i usta su ovde zakržljali organi, nit vide, nit čuju, nit romore.
Poređenja radi, u Parizu se 1. maja okupilo više desetina hiljada sindikalaca, a samo je anarhista bilo bezmalo koliko svih zajedno u Beogradu. Manjak, recimo starim rečnikom, klasnog entuzijazma beleži se u svim zemljama regiona, mada je svuda bilo kojekakvih akcija i akcijica sa velikim porukama koje se sažimaju u jednu - dajte nam bar da dišemo.
Razume se, sve se odvijalo pre roštiljanja ili posle uranka. Ko je za uranak, roštilj i uz roštilj imao.
Pitanje koje muči i sociologe i namnožene sindikalne lidere nemoćnih sidikata u Srbiji jeste gde se izgubiše borci za radna prava, potrebni, ako ne i potrebniji, baš kao i pre 114 godina kada su zabeleženi prvi prvomajski protesti u Srbiji, a tri osmice bile nedostižni san? One tri koje označavaju ideal svakog najamnika, bio on fizikalac, bio doktor nauka - osam sati rada, osam sati odmora, osam sati razonode i kulture.
Te tri osmice su i danas sve manje dostižan san, jer se radna i socijalna prava zaposlenih kako-tako poštuju samo u javnom sektoru, a u privatnim i privatizovanim firmama garantuje se samo arbajt. Najmanje osam sati dnevno, često mnogo duže, ali čudotvornom alhemijom novokapitala nadnica staje samo u onih prvih osam sati - ostalo je nadničenje za gazde.
Pa, ipak, tek se povremeno u nekoj firmi zaposleni odvaže da štrajkuju, uglavnom bez trunke podrške sa strane. Štaviše, popreko ih gledaju svi oni koji u drugim preduzećima zarađuju manje. Što je obično ogromna većina, koja ćutke radi i na kraju meseca (obično sledećeg) strpa svojih "200 keka u džep", ispotiha psuje gazdu lopova i lopovsku državu, a izjutra smiren okrene novi krug. Jer, nekim čudom ta je ogromna većina naučena da je dobro dok i to imaju - kao da ne zarađuju! - zaboga njih gazda ne tera da kupuju pelene kad im bešika zatraži pauzu u nevreme...
Nonsens je i da se najčešće i najradikalnije bune zaposleni davno ugašenih društvenih ili državnih preduzeća koja više ne rade - oni uglavnom traže od države da im isplati pokoju zaostalu zaradu, često "staru" i pet-šest godina. Ili da ujuri gazdu koji ih je posle neuspele privatizacije ojadio i nestao bez traga.
Organizovanijih protesta ima samo sporadično u društvenim delatnostima i javnim preduzećima, ponajpre prosveti, upravi i zdravstvu, u poslednje vreme probudili su se i poštari, tamo gde je u poređenju sa tzv. realnim sektorom zaista bolje stanje. Bolje, ali nikako i dobro jer su i tu plate bedne, a uslovi rada često ispod minimuma, pa i nedostojni čoveka, o XXI veku da ne govorimo. Izuzetak - u platama i inim primanjima - jesu javna preduzeća sa monopolom poput Elektroprivrede.
Dakle, de se dede onaj Bauk, koji je u očima Marksa - rođenog tačno pre dva veka - rastao kao čarobni pasulj? Što ta biljka u Srbiji danas ne uspeva, kad mantri "nikad bolje" ne veruju ni njeni rođeni tvorci? A i kako bi, kad i sami znaju da dve trećine zaposlenih prima manje od prosečne zarade, jedne od najnižih u Evropi, a petina i manje od minimalne zarade (deo i u javnom sektoru). Ni ona prosečna zarada - koja nikako već godinama da stigne predsednikovo obećanje o 500 evra - ne popunjava prosečnu potrošačku kurpu, a minimalna mora da se udvostruči za tzv. redukovanu. Ispod linije siromaštva živi pola miliona ljudi - među kojima je sto hiljada dece - a u zoni bede je trećina stanovništva.
Zapravo, bilo bi pošteno reći i više, jer su u prilici da skliznu ispod linije siromaštva svi koji primaju zarade manje od prosečne, većina penzionera i oko pola miliona zvanično nezaposlenih. Dovoljno je, primerice, da se neko u kući razboli pa da se sistem održivosti raspadne. Ili da mama ili tata ostanu bez posla...
Prevareni su, kaže profesor političke sociologije i predsednik UGS "Nezavisnost" Zoran Stojiljković; trideset godina ih razni vode u nedođiju kao onaj Domanovićev slepi vođa, pa ne veruju više ni vođi, ni sindikatu, ni kolegama... Verovatno profesor zna šta priča, rađena su i brojna istraživanja koja zaista potvrđuju da je nivo poverenja i solidarnosti niži nego ikada. Od omiljenog ovdašnjeg sporta "u se i u svoje kljuse" odstupa se tek kad nekom detetu hitno zatreba pomoć, ali i to sve ređe, jer se namnožilo, na nesreću, i zahteva i prevara.
Mogao bi ko zapitati ovde, a šta vi mudrijaši - novinari radite, kolika je vaša odgovornost u obmanjivanju, pa i zaglupljivanju ljudi? I svako ko to pita apsolutno je u pravu i svakako zna unapred odgovor - ogromna je. Zbog te odgovornosti, a neretko i krivice, i sami novinari na Svetski dan slobode 3. maj, atomizirani i jadni traže plate koje nisu kao sada daleko ispod prosečnih, traže ugovore o radu, traže pravo na rad...
A nema sile koja će ih ni 1. ni 3. maja izvesti na ulicu - znaju kao i stotine hiljada drugih da su lako zamenjiva roba. Nisu narastajući bauk kao pre 10, 15 decenija, nego roba, kao vrećica pasulja ili paklica duvana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.