Kolumne

Isečci zbilje: Ma, šta to bi?

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

​Da je do šale, rekla bih da dajem milion onome ko zna šta se u ponedeljak i utorak desilo u Skupštini Srbije i na severu Kosova. Približno bar. Tačna informacija vredi mnogo više, ali nje nema, mada je počela da se nazire. Pošteno rečeno, bi priča i gotovo, s naglaskom na skoro gotovo, aklamativna podrška poslaničke većine predsedniku Srbije da odluči o Kosovu i Metohiji kako mu je volja. Dokazao im, valjda, da ga najbolje od svih čuva.

Što je najblaže rečeno očekivano iz nekoliko razloga, manje važan je da je posredi idolopoklonički odnos spram vođe koji dopušta sve njegovoj "po volji", makar to uključilo i meko priznanje kosovske nezavisnosti, odnosno međunarodno funkcionisanje Kosova u sadašnjim granicama, s one strane zacrtanim, s ove ko bajagi nepriznatih.

Važniji je da teško može biti drugačije posle svih ovih decenija, a ko voli i vekova.

Istine radi, niko nije baš izgovorio odustajanje od KiM, niti je iko od privrženika posumnjao da Vučić sprema predaju (rešenja). Čak ni poslovično pripravni na priznanje kosovske nezavinosti dvojac Č&Č, Čedomir Jovanović i Nenad Čanak nisu tražili potpise; manje-više svi su se mudro držali predsedničkih premisa o miru i komprimisu, samo je Jovanović  Vučiću podastro istorijsku priliku da učini ono što nijedan predsednik nije pre njega, sve uz žal što sam nije u prilici da to učini. Ne precizirajući šta, ali ko zna, a Vučić zna, šta Jovanović misli, jasno mu je.

Čanak je mudro tražio Rambuje 2, a predsednik će mu u četiri oka objasniti zašto se dva puta u istu vodu ne gazi.

Većina je, dabome, prevagnula, mada je osnovano pitanje znaju li i žele li uopšte da znaju što su podržali, ali svakako će im se jednog dana kazati. Izvesno je da su svi čuli kako moramo znati gde su nam granice, bez obzira na to kako to tumačili.

A na severu Kosova šta bi, sem očito nabujale volje predsednika i premijera Kosova da treniraju "državnost" uz vatrenu pomoć specijalnih policijskih snaga i privođenja koja mogu biti brzo poništena, ali i produžena ako im je izgovor tačan, borba protiv organizovanog kriminala? U šta ni najveći skeptik ne bi trebalo mnogo da sumnja, uprkos moralnim i inim kvalitetima najviših predstavnika kosovskih institucija; naprosto, kriminal je drugo ime za Kosovo, a na njegovom severu je i prilično organizovan, bez mnogo obzira na nacionalnost.

E, baš zbog toga što to svi znaju, bi i nešto halabuke sa obe strane, oba nacionalna saveta za bezbednost (ili kako se na Kosovu već to zove) zasedala, Srbija podigla borbenu gotovost u Brusu i Kraljevu, Kosovo pokupilo šta je namerilo i povuklo se skupa sa privedenima, suzavac se razišao, povređeni se oporavljaju. Čak i međunarodna zajednica prozborila nešto o miru i ljudskim pravima.

I to je to, kao ništa nije bilo ni ovde ni tamo, ali bi taknuto maknuto, rečeno predsednikovim omiljenim šahovskim rečnikom.

Sve ovo napred deluje istovremeno deprimirajuće i optužujuće, a nije ni jedno, ni drugo. Zapravo, iako mučno, suprotno je, a verovali ili ne, najvažnije je sadržano baš u Vučićevom obraćanju poslanicima i narodu. Zanemarujući istorijski ne baš preciznu retrospektivu, Vučić je našao način da saopšti ključne stvari, ne kaže, nego saopšti, nikako u smislu konačnog rešenja (koje bi, čak i ako ga ima, morao prvo na nekom drugom mestu da "proda"), no rekao je ponešto što se lako objašnjava srceparajućom sekvencom o gorkim istinama i slatkim lažima i onim granicama za koje ne znamo gde su. Ponovio je da je razgraničenje propalo, bez obzira na to što valjda samo on i neki tabloidi znaju gde bi se idealna granica povukla i da svakako nije ona ustavna prema Makedoniji i Albaniji.

Uspeo je, pri tome, Vučić i pošteno da nagrdi opoziciju, što mu je ne samo milo, nego i izuzetno bitno ako želi da bezbrižno dočeka kraj ovog parlamentarnog saziva i dobije novi koji će glasati za te neke nove granice, makar bile gde je sada administrativna linija. Optužio je sve žive i nežive za velike greške podjednako, posebno od 2000, sebe za podršku greščicama (tuđim), uspeo je ponešto da potkači i neprijateljske svetske sile hvaleći one druge, a posebno se osvrnuo na susede sa tezom o lažnim referendumima. Presekao je meko i snove (ne samo) Srpske o "trampi" za Kosovo, objasnio zbog čega treba amputirati sve južno od Ibra - malo je Srba tamo, a uskoro ih uopšte neće biti, jer se Albanci prirodnim putem šire kao kuga!

I uspeo je da narodu obeća najbolji od svih referenduma na kome će, valjda, lično svako od njih iscrtati obavezujuću mapu i granice.

Uprkos zakletvama i teatralnom stavljanju šake na srce, Vučić je malo koga zavarao, čak ni samog sebe nije mogao prevariti. I to je pre svih dobra vest, mnogo bolja od busanja u junačke prsi naše dece i zaklinjanja u odsecanje tuđih šaka ili, daleko bilo, novih kofa krvi. Bolje je i od maglovite priče o razgraničenju, izdajnicima srpskog roda, mada se i bez Brankovića ne može! Bolje je, premda je i dalje u domenu spekulacija iz kojih nije proteran čak ni zamrznuti konflikt koji zagovara cela SPC, ne samo deo vladika nesklon Vučiću i Ani Brnabić, već kao institucija sa zamašnim imovinskim zahtevima na KiM.

Bolje je, naprosto, što pomera stvari ka rešenju, ne odveć brzom, ali izglednom.

I baš zbog toga kada bi me neko pitao što imam višak razumevanja za Vučićeve ne baš konkretne najave, lako bih odgovorila; generacijama kojima i ja pripadam, ali i starijima i mlađima, rešavanje kosovskog pitanja uzelo je dobar deo života, a nekima i ceo, pa ne mora i našoj deci, uključujući vašu, moju, Vučićevu i Tačijevu.

Teško je pomisliti da će - ne vraćajmo se kao Vučić u stara doba - nakon 1998. i predaje KiM u međunarodne ruke 1999, potom uključujući 2008, 2010, 2012, 2013, 2018, pa i ovu krnju 2019, Srbija uspeti da povrati i odbrani tu teritoriju, pa čak i jedan njen deo. Još je teže zamisliti da će neko drugi umesto Vučića potegnuti puške - a po svemu sudeći neće ni on - u zalaganju za večito ognjište srpsko.

Ostaje, dakle, mirno rešenje kao jedina mogućnost, kompromisno ili manje dogovorno nije isto, ali prepreka novim žrtvama i žrtvovanjima. Vučić je, ma šta ko o njemu mislio, izgleda voljan da stvari dovrši, a dovoljno je pametan da sa sebe ukloni anatemu izdaje.

I umesto da pametujem, parafraziraću jednu iskusnu političarku iz sasvim drugog miljea od Vučićevog - i ja bih isto uradila, otišla bih u SPC (premda ateistkinja), potom pred skupštinu, pa u SANU. Jer, kad ti i popovi i poslanici i akademici voljno ili ne kažu "napred" - povratka nema.

Eto, to bi. 

 

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije