Baš sam pretraživala ko je sve s Balkana čestitao Ekremu Imamogluu ubedljivu pobedu na ponovljenim lokalnim izborima u Istanbulu i prosto nisam našla - Twitter i tako to ne računam, mada tamo možda nečega i ima, ali nema ni vestice u široj javnosti.
Na zvaničnim medijima.
Stvarno nema, čak ni u četvrtak, kad pišem. I dalje samo iskače vest druge vrste, a saopštava je Služba za saradnju s medijima predsednika Republike Srbije, da su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Turske Redžep Tajip Erdoan u telefonskom razgovoru u utorak, dan-dva po saopštavanju rezultata, izrazili zadovoljstvo stalnim napretkom političkog dijaloga i ekonomske saradnje dveju zemalja.
"Oni su, s tim u vezi, konstatovali da se pokazala dobrom zajednička odluka o ustanovljavanju Visokog saveta za saradnju i izrazili očekivanje da će sledeća sednica Saveta biti održana tokom zvanične posete predsednika Turske Srbiji." Dodaje se, kako je prenela agencija Beta, da su predsednici Vučić i Erdoan, osim o bilateralnim odnosima, razgovarali i o regionalnoj situaciji: "Predsednik Erdoan je podržao politiku mira i saradnje kojom predsednik Vučić promoviše stabilnost u regionu. Oni su se saglasili da samo tako može da se obezbedi veći interes investitora i ekonomski rast."
Da li je to bitno?
Naravno, jer je dobro za Srbiju da ima dobre odnose s Turskom, vrlo uticajanom u regionu, bez obzira na moguće političke konotacije koje takva bliskost nosi. Ali, to već znamo, a posebno znamo za međusobno uvažavanje i pažnju dva predsednika. Dakle, važno jeste, ali ne baš odviše, prosto nije ništa novo i nepoznato. Ono što ne znamo jeste kako će nova politička klima u Turskoj delovati na odnose ubuduće, a valjalo bi to znati i zbog Srbije i zbog Srpske.
Bilo bi dobro imati i nekog pametnog da nam objasni kako se dešavaju krupne političke promene - jer je vest o Erdoanom gubitku Istanbula zaista krupna.
Ima još jedna nepoznanica, mada već oprobana na ovim prostorima; kako relativno demokratski sistemi - a Turska je priznanjem pobede opozicije u dva najvažnija centra na putu da razuveri bar deo svetskog mnenja u uverenju da nije demokratija - funkcionišu kada su dve oprečne sile na vlasti? U glavnom gradu Ankari i Istanbulu je opozicija, dok je pretežni deo Turske pod upravom predsednikove stranke.
U Srbiji je, ako se čitaoci sećaju, u vreme posle smene na vrhu pre sedam godina primenjen sistem tzv. upripodobljavalja lokalnih vlasti republičkim, pa su mahom doborovoljno, uz nešto apanaže, pa i drenaže, odbornici i čitave grupe prelazili u tabor vladajućih na državnom nivou, zanemarujući glasove koje su dobili. Te opštine i gradovi, naprosto, nisu mogli da funkionišu kao opozicioni, gušili su ih s vrha, mada su ponegde i ubedljivo osvojili vlast. Posle nekoliko izbornih ciklusa ostalo ih je samo nekoliko upornih, u različitim modalitetima, Šabac, Paraćin, Svilajnac, Pirot, Čajetina...
E, sad, metro-pitanje od četiri miliijarde evra (koliko će koštati beogradski metro, koji će po planu spajati sada nenaseljena mesta!); šta ako na narednim lokalnim izborima u Srbiji sadašnja svemoćna vlast izgubi Beograd i Novi Sad ili, što je bliže razumu, Kragujevac? Kako će Srbija funkcionisati kad u jednoj njenoj polovini jedni vode reč, a u drugoj drugi, treba li reći nepomirljivi?
Takav scenario, s razjedinjenom i rascepkanom, satanizovanom opozicijom, deluje gotovo utopijski, ali ko je još verovao pre pola godine da Erdoan može da izgubi Ankaru i Istanbul, a po političkoj zakonomernosti jednom će svakako doći kraj i vladavini Srpske napredne stranke, verovatno ne svuda i ne odjednom, ali u znatno većem obimu nego sada. Hoće li smena vlasti biti mirna, kao pre sedam godina, ili će biti praćena potresima, kako predviđaju neki analitičari i opozicioni političari?
Izvesno je da sudbina SNS-a, a time i Srbije, danas zavisi isključivo od volje predsednika Aleksandra Vučića, on je lepak koji ih - naprednjake svih boja - drži na okupu i izborni mamac, bez obzira na sve, uključujući i kosovski ćorsokak. Ukoliko odluči da demisionira, što sada izgleda neverovatno, ali šuška se da će možda mesto u stranci ustupiti svojoj glavnoj vedeti, sadašnjoj premijerki Ani Brnabić, kad napokon uđe u SNS, izvesno je da će stranački potencijal u svakom smislu, pa i izbornom, oslabiti. Upravo zbog takve mogućnosti inače bizarna vest da će premijerka uskoro i formalno napustiti vanstranački status - premda je ionako najprednija naprednjakinja od mnogih prvoboraca/kinja - puni novinske stupce i prajm tajm na elektronskim medijima.
No, sve ovo napred navedeno sada je samo u domenu nagađanja, pošto je SNS stranka sa najviše članova od nastanka višestranačja u Srbiji, pa krupnija je čak i od nekadašnjeg SKJ na čelu s Josipom Brozom Titom, a Vučićeva popularnost preti da ugrozi i ovu koju je svojevremeno uživao Slobodan Milošević. Zapravo, on je u Srbiji bog i batina, baš kao Erdoan u Turskoj, i vrlo je verovatno da će imati i sličnu političku sudbinu.
Pitanje je, naravno, ko će sve od sadašnjih stotina hiljada privrženika ostati uz SNS u trenutku kada počne da zapada Vučićeva zvezda. Hoće li, primerice, gradonačalnik Obrenovca, nekada kadar Mlađana Dinkića, a već podugo SNS-a, Miroslav Čučković i dalje biti lojalan kao sada kada predlaže da jedan od novih mostova na Savi dobije ime - most prijateljstva predsednika NR Kine Si Đinpinga i predsednika Srbije Aleksandra Vučića? Što je, uz dužno uvažavanje dvojice državnika, zaista primer besprizornog licemerja, ili će, kao i posle političkog pada svog prvog patrona, požuriti da promeni politički tabor zadržavajući vlast?
I, naravno, ko će biti pripravan od sadašnje opozcije da u svoje redove primi sve Čučkoviće Srbije? A biće ih, nema sumnje, pošto je Srbija bukvalno zemlja partijskih preletačevića, videlo se to i posle 5. oktobra 2000, kada su Miloševićevi socijalisti nagrnuli pre svega u Demokratsku stranku Srbije Vojislava Koštunice, pa i 2012. i kasnije, kada su brojne Tadićeve demokrate počele da postaju "napredne", napuštajući brod koji tone.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.