Kolumne

Neka je, vala, 8. mart. Njima svima

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Osmi je mart danas, kada je ovo pisanje u novinama. Srećan svima koji ga slave, sa željom da odgovore sebi i svojim partnerkama/ima, suprugama, majkama, sestrama, kćerima, prijateljicama, koleginicama, ljubavnicama, supruzima, očevima, braći, sestrićima na pitanje: Šta slave?

U ime čega nose i primaju cvet, čokoladu ili nakit, bombonicu?

Neprimereno? Ne baš.

Da sam juče, kao što je bio raspored, pisala, bilo bi to samo o slučaju "Jutka", preciznije, o epopeji koju građanka Marija Lukić prolazi već godinama zbog toga što nije pristala na seksualnu ponudu svog šefa, odnosno seksualno uznemiravanje i zlostavljanje koje je doživljavala kao sekretarica tog nekog predsednika neke opštine Brus Milutina Jeličića JUTKE.

Boga i batine tamo negde neke opštinice na Kopaoniku, malene lokalne komune po svemu, sem po njegovoj političkoj moći, što je apsolutno neverovatno samo po sebi.

Nije pristala Marija Lukić na "privileguju" da joj posao bude upotpunjen time što će šef da je s vremena na vreme dočepa ili makar uzgred dodirne, ponekad pritisne uza zid. Jer, za Boga miloga, dao joj je posao! Mnogo je odgovoran, a ona je tu da mu posao učini što efikasnijim, pa dok ona 'vata beleške, on nju može da 'vata za svaki delić tela, a za dobrobit građanstva i naroda.

Nezahvalica nezahvalna nije htela.

Beleške je 'vatala.

I još sedam žena je posvedočilo pre sudskog postupka koji se vodi po prijavi Marije Lukić protiv Milutina Jeličića da je i njih ucenjivao, gurao im prste i šake pod grudnjake i u gaćice, štipkao ih i pipkao uzduž i popreko, ili se bar nudio da učini nešto ako se njemu učini nešto, čak i u prisustvu drugih, primerice jedne svoje sestre. Užasno zvuči, ali postoji i video-zapis da je sestra odobrila "trampu" poslić za oposljavanje. Sve pod "firmom" da to nekoj ženici ide sve u posao.

A njemu je posao, jelte, težak pa mu treba olakšanje.

Nema, istina, dokaza da to nije nudio i radio i muškim uposlenicima, jer olakšanje je olakšanje - ali muškarci izloženi seksualnim pretnjama i zlostavljanju još su uplašeniji nego žene i još ređe prijavljuju nasilje, čak i kad ih "šefice", žene, zlostavljaju - no i da jeste, sigurno bi bilo isto obrazloženje: dajem ti posao, daj mi zadovoljenje.

Dakle, 8. je mart.

U Srbiji, Srpskoj, Evropi. Celom svetu.

Dvadeset prvi je vek.

Dan dug i težak čitav vek i mnogo života, ne smišljen nego izboren da se pokaže kako su i žene - čuj - deo sveta, čovečanstva, ljudskosti, života. Eto, da ima naših majki, baba, sestara, kćeri, nekih žena na poslu koje rade. Postižu, čine...

Pretežni su deo čovečanstva, po statistikama već godinama obrazovaniji deo populacije, ali kao i pre vek, dva, pet, nije im odobreno sa budu važan deo života sem kao supružnice, naložnice i položnice, eventualno pratilje, čak i kad je svima belodano da su vodilje.

No, što reče onaj u vicu "volim i ja, no trpim", ipak su dobre i dat im je jedan dan da se osete važnima, pa i jednakima. Jedan dan u 364 ili 365, zavisno od trajanja godine. Jedan dan kad će dobiti osmeh, cvetić ili dijamant.

Jer, žene su kao i deca, ukras sveta, valja ih turiti u kujnu, baštu, na sofu, u staklarnik, vazu, na fotelju, u krevetić. Ukras su, bre, ne brinu o naciji, čovečanstvu, sudbini kugle zemaljske i svemira.

A to što su stotine Marija, Živadinki, Nadi, Vera, Maša, svaki bogovetni dan u godini, uključujući i 8. mart, na vetrometini svakojakih činjenja koja nisu u skladu sa zakonom - praznik je, pa budimo fini - normalno je! Svaki kreten (muški rod) može da misli da je to što je muškarac jedino sveto i daje mu pravo u kući, na ulici, na poslu, u kafani, pozorištu, sopstvenom bračnom krevetu, u hotelu, na deponiji na sve moguće i (ne)moguće privilegije. I svašta, uključujući guranje ruku i drugih udova tamo gde nisu poželjni. Pipkanje, drpanje, skidanje. Naših sestara, kćeri, drugarica, pa i majki. A bogami i sinova, mada je tu politika još tvrđa pa ne dozvoljava takvu vrstu "sumnji".

Osmi mart je. Marija Lukić iz Brusa primila je za godinu-dve 15.000 lascivnih i pretećih poruka svog poslodavca, koji je bio i predsednik opštine. Hiljade poruka - svaka čast, majstore, što si stigao i posao da radiš - primile su i druge žene. Stotinama puta je taj neki Jutka stigao da neku od žena koje su tu oko njega pričvrljili, štipne, opipa joj grudi ili butine, a desetinama je poručio da će možda raditi ako legnu, kleknu, čučnu.

I on je i dalje bogić među bogovima, jer je, aman, sudski postupak protiv njega napad na stranku kojoj pripada i njegovog milog boga predsednika. Koji je predsednik vladajuće stranke u Srbiji i predsednik Srbije. I koji, kazao je, takođe misli da je taj Jeličić u pravu kad kaže da je čitava priča usmerena na njega. Predsednika. I stranku. A predsednik i stranka, koliko se zna, nisu pipkali, štipkali i tako nešto to, jer oni rade mnogo važne stvari, pa nemaju vremena da misle na pipkanja i štipkanja i pisanja poruka.

Vala, srećan im 8. mart. Shvatiće kad njih, ženske i muške svejedno, partijske svakako, neko jednom "pipne" i "štipne", pričvrlji ih uza zid. Sem ako nisu saglasni/e da je te deo karijere i onda shvate jedno da će uz taj isti zid neko drugi ko dođe posle njih postaviti, njihovo dete ili sestru - za državu ili opštinu, da se "olakša" teško odlučivanje.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije