Samo čitaoci starije generacije školovani u SRFJ znaju ko je Marija Bursać. Devojka koju je nezaboravni Branko Ćopić opevao u "Mariji na Prkosima", partizanka smrtno ranjena u zauzimanju nemačkog bunkera na Prkosima oktobra 1943, prva žena kojoj je posthumno dodeljeno priznanje narodnog heroja. Marija Bursać je decenijama bila znak otpora fašizmu i okupaciji. Dozvoliće mi čitaoci i malu ličnu belešku: sedamdesetih godina prošlog veka u OŠ "Treći kragujevački bataljon", dabome u Kragujevcu, moja razredna se zvala Dušica Bursać. Moja majka, inače visprena i dobrog pamćenja, svaki put kad je u školu dolazila govorila je "Marija...", a razredna je s uvažavanjem i osmehom ponavljala nešto u smislu "Ja sam Dušica, Marija je posebna". I jeste bila ikona, a onda je zaboravljena.
Ovde su se pobrkali lončići i izjednačili fašisti i antifašisti, kolaboracija i borba za slobodu i ideologije. Marija Bursać je ostala tek eho žene koja se, baraba s muškarcima, žrtvuje za nešto važno i veliko. Slobodu.
Pa, ipak, ukpros pobrkanim, pa i razbijenim lončićima, Marija Bursać je i dalje simbol oslobođenja zemlje i žene, jer je zemlja za koju je stradala posle tog rata ženama priznala pravo na glas i jednakost u izražavanju i činjenju. Što su mnoge na pravi način iskoristile. Napokon, ako ništa drugo, posle prve Yu-premijerke Milke Planinc imamo i prvu srpsku premijerku - Srpska je i ranije imala premijerku, sada predsednicu - uz to niz visokopozicioniranih držvanih funkcionerki i službenica, poznatih i priznatih naučnica, sutkinja, umetnica, menadžerki, borkinja za ljudska prava... Uveliko imamo i na Prkosima stečeno pravo da mislimo i delamo: zato, valjda, sedam i po decenija posle Marije svedočimo raznim ženskim prkošenjima, u mnogo čemu.
Ali, među svima ovih sedmica se nameće jedno novo; prvo se kordon žena u Kruševcu "suprotstavio" demonstrantima iz grupacije #1 od pet miliona, iako se ne zna zbog čega uopšte i zbog čega baš žene; onda su žene Brusa, mahom zaposlene u lokalnoj samoupravi, javnim službama i preduzećima, ustale u odbranu tadašnjeg predsednika opštine Milutina Jeličića Jutke, zvanično optuženog da je nekoliko od njih - ili bar jednu od njihovih koleginica Mariju Lukić, koja ga je dovela do suda - seksualno uznemiravao i na razne druge načine zlostavljao na radnom mestu. I van njega, s recimo 15.000 lascivnih SMS poruka. Ali, branile su ga te žene Brusa, jer se valjda podrazumeva da šef sme da štipa, drpa, surfuje... Na kraju, makar zasad, žene iz Skupštine Beograda i učesnice sesije o rodnoj ravnopravnosti sprečile su malobrojne predstavnike (istina bučne) opozicije da gradonačelniku Beograda Zoranu Radojičiću predaju peticiju protiv građavinskih radova kojima je centar Beograda blokiran i, koliko se zna, menja se do neprepoznatljivosti.
Ono što, za razliku od drugih ženskih akcija tokom decenija, ove nove izdvaja i naoko približava Mariji Bursać jeste gromopucatelno zaokruživanje priče o opoziciji kao fašističkoj. Ispadoše funkcionerke vladajuće stranke - apostrofirane u nastupima vlasti kao jurušnice odbrane "dame Maša, Andrea i Nataša" i veličane u podilazećim medijima - neke nove antifašistkinje, pripravne kao nekad Marija da se golim rukama, a možda i Molotovljevim koktelom ili nečim efikasnijim, odupru nekim novim fašistima. Onima koji dođu tu gde One i Oni ne žele da ih vide. Premda, sem blage sumnje da lider Dveri Boško Obradović "nije baš čist", nema ni najmanje naznake da je fašista iko od opozicionara i učesnika protesta protiv vlasti.
O čemu se ovde radi, pitaće se neko. Pa, žene valjda imaju pravo da izraze svoj stav i hrabrost! Drugi neko će, pak, pitati, koga i šta su te žene - od kojih su neke čak i poimence dobile javno i ličnu zahvalnost predsednika Srbije - branile? I niko neće dobiti suvisli odgovor, jer ga i nema. Ima samo činjenice da su neke žene u Kruševcu, Brusu, Beogradu... isturene kao živo meso na među između "nas" i "njih". A pravo pitanje je u ime čega ih bilo ko istura, uključujući i aktivistkinje, ko ima, uključujući i njih same, pravo da žene na tako bizaran način koristi?
E, sad, ovo dosad napisano je u utorak pre podne, a onda je stigao mogući deo odgovora s nečeg što se zove zajednički, združeni ili tako nešto kolegijum Ministarstva odbrane Srbije i Generalštaba Vojske Srbije; ukratko, Vojska neće dozvoliti državni udar u Srbiji! U celini ovako: "Bezbednosni izazovi nastali uvođenjem taksi i formiranjem paravojske na Kosovu i Metohiji čine da Vojska Srbije s pažnjom prati svako dešavanje koje može izazvati nemir među Srbima na Kosovu i Metohiji i još jednom podseća i KFOR i međunarodnu zajednicu u celini da su oni na prvom mestu odgovorni za mir i bezbednost svih koji žive na Kosovu i Metohiji. Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije ocenjuju da je materijalni položaj naših pripadnika unapređen i zahvaljuju se vrhovnom komandantu na upornom i posvećenom radu na daljem poboljšavanju materijalnog položaja svih pripadnika Vojske i Ministarstva, kao i na ubrzanoj modernizaciji i jačanju Vojske Srbije.
Vojska Srbije poručuje svima, i u zemlji i u inostranstvu, da nije i neće biti sredstvo za obaranje legalne i legitimne vlasti u Republici Srbiji i nasilno rušenje ustavnog poretka. Vojska Srbije, kao čuvar mira i stabilnosti, neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara i upozorava da bi svi koji ga najavljuju i traže trebalo da odgovaraju u skladu sa zakonom. Vojska Srbije je opremljena i spremna da izvrši svako naređenje svog vrhovnog komadanta i da sačuva mir i stabilnost naše zemlje i našeg naroda."
Fašisti nisu pomenuti ni kao grupacija ni poimence, ali jasno je ko su i da bi trebalo da se pričuvaju svi oni koji "spolja", tj. sa KiM, koji je ustavno deo Srbije, kao i svi oni koji iznutra rovare nešto "protiv", jer će Vojska na mig predsednika da izvrši naređenje. Uostalom, ima 14 MIG-ova.
Vojska Srbije je, po svemu što se o njoj zna, antifašistička. Istina, ima mrlja kao naslednica Vojske Jugoslavije (VJ), koja je bila naslednica Jugoslovenske narodne armije (JNA), a ova je pak to postala iz NOVJ, Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije ili kako se zvahu trupe Josipa Broza Tita koje su u Drugom svetskom ratu bile na antifašističkoj strani. Devedesetih je JNA/VJ uvučena u bratoubilačke namere, a deo oficira koji su baštinili svetle tradicije antifašizma osuđeni su za ratne zločine počinjene po naredbi, odnosno zbog slugeranjstva političkom režimu.
I onda, dve, dve i po decenije kasnije, Vojska Srbije, naslednica svih pređašnjih dobrih težnji i loših, na volšebnom sastanku pristane na saopštenje u kom poručuje kako neće dozvoliti pokušaje državnog udara! Pošto za odbranu Kosova i Metohije poziva međunarodnu zajednicu, Vojsci, pod upravom Ministarstva odbrane i ministra Alaksandra Vulina, odnedavno novaka, ostaje samo onaj unutrašnji neprijatelj. Koji je za 13. april najavio centralni protest u Beogradu.
Sreća za Vojsku, a i mete, da postoje već verzirane žene na prkosima koje će izneti teret odbrane (?), ali nesumnjivo da bi se zajedno baš lako razračunali s neprijateljima, kao nekada Marija&drugovi. Doduše, među ovim "fašistima" su i njihove rođene tetke, kćerke, sinovi, braća, sestre, prijatelji, koleginice, svi koji nezadovoljni sistemom i stanjem u društvu špartaju ulicama Srbije već mesecima. Razložno ili ne, svejedno imaju pravo, važno je neincidentno i nenasilno. Premda svako ko vidi slike prorežimskih medija i čuje prvake vlasti može da razume što će i Vojska, ako treba, podržati prkosnice i prkosnike u borbi potiv nove falange! One što će 13. da "udari na državu".
Da nije tragično, bilo bi komično!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.