Ana Ma­za­li­ca: Naj­slo­bo­dni­je se osje­ćam u po­zo­ri­štu

Od ka­da je pri­je 15 go­di­na za­ko­ra­či­la u svi­jet glu­me Ana Ma­za­li­ca (28), ro­đe­na Tre­bi­njka, si­gur­no ko­ra­ča ka vrhu glu­ma­čke sce­ne RS. Kao odli­čan đak sa sa­mo 13 go­di­na pri­ja­vi­la se u Dram­sku se­kci­ju svo­je ško­le.

"Spre­ma­li smo pred­sta­vu za ne­ku škol­sku pro­sla­vu i ja sam do­bi­la ulo­gu gla­vnog ne­ga­tiv­ca. Ta­kvo uzbu­đe­nje i sre­ću ko­ju sam osje­ća­la u pro­ce­su ra­da na toj pred­sta­vi­ci pa i na nje­nom izvo­đe­nju ni­kad pri­je ni­sam osje­ti­la", ka­že Ana o svo­jim glu­ma­čkim po­če­ci­ma.

Ana je stal­ni član an­sam­bla Dje­či­jeg po­zo­ri­šta RS, a u raz­go­vo­ru za "Ne­za­vi­sne no­vi­ne" ot­kri­la nam je za­što vo­li dje­či­je po­zo­ri­šte, šta mi­sli o fil­mskoj in­dus­tri­ji RS i šta pla­ni­ra u bu­du­ćnos­ti.

NN: Za­po­sle­ni ste u Dje­či­jem po­zo­ri­štu RS. Mo­že­te li nam re­ći za­što ste iza­bra­li da ra­di­te sa dje­com?

ANA: U Dje­či­jem po­zo­ri­štu sam kao stu­dent glu­me do­bi­la šan­su i igra­la u ne­ko­li­ko pred­sta­va. Kad sam di­plo­mi­ra­la do­bi­la sam i stal­ni an­ga­žman. An­sam­bl je sas­tav­ljen ugla­vnom od mla­dih lju­di, sa ne­ki­ma sam stu­di­ra­la ili su ge­ne­ra­ci­ja pri­je mo­je kla­se ta­ko da se do­bro po­zna­je­mo. Igra­mo i za dje­cu i za odra­sle. Re­per­to­ar­ski, na­še po­zo­ri­šte je prven­stve­no na­mi­je­nje­no dje­ci, ali smo po­kre­nu­li ve­čer­nju sce­nu za odra­slu pu­bli­ku i mi­slim da ima­mo do­bre pred­sta­ve na re­per­to­aru. Ove go­di­ne smo sa dvi­je pred­sta­ve za odra­sle gos­to­va­li na fes­ti­va­li­ma i osvo­ji­li na­gra­de. Sa pred­sta­vom "Me­tro" u Brčkom i pred­sta­vom "Ži­vo­tinj­ska far­ma" u Za­je­ča­ru. Mo­ram pri­zna­ti da su dje­či­je pred­sta­ve po­sje­će­ni­je, ali mi­slim da ra­zlog za to le­ži u či­nje­ni­ci da se pu­bli­ka još ni­je na­vi­kla da do­la­zi u Dje­či­je po­zo­ri­šte gle­da­ti pred­sta­vu za odra­sle, ali na­dam se da će se i to pro­mije­ni­ti.

NN: Šta Vas ispu­nja­va to­kom ra­da? Iz če­ga crpi­te ener­gi­ju i šta Vam je naj­la­kše, a šta naj­te­že u glu­mi?

ANA: Ako ima­te sre­će pa do­bi­je­te tek­st ko­ji vas za­ni­ma, po­uz­da­nog par­tne­ra sa ko­jim do­bro sa­ra­đu­je­te i re­di­te­lja ko­ji ima ja­snu ide­ju, pa zar bi on­da tre­ba­lo is­ta vi­še da bi bi­li in­spi­ri­sa­ni. S ob­zi­rom na to da se ri­jet­ko de­si da se sve ta­ko sa­vrše­no po­klo­pi, on­da je do­vo­ljno da je­dan od uslo­va bu­de ispu­njen pa da se za nje­ga uhva­ti­te.

NN: Mo­že­te li nam u nekoliko re­če­ni­ca opi­sa­ti Va­še glu­ma­čke po­čet­ke. Za­što ste se odlu­či­li za glu­mu?

ANA: Sa 69 go­di­na kao odli­čan đak, ali đak ko­ji se ni u če­mu ni­je is­ti­cao ni­ti ga je ne­što po­se­bno pri­vla­či­lo ili za­ni­ma­lo, pri­ja­vi­la sam se u Dram­sku se­kci­ju mo­je ško­le. Spre­ma­li smo pred­sta­vu za ne­ku škol­sku pro­sla­vu i ja sam do­bi­la ulo­gu gla­vnog ne­ga­tiv­ca. Ta­kvo uzu­đe­nje i sre­ću ko­ju sam osje­ća­la u pro­ce­su ra­da na toj pred­sta­vi, pa i na nje­nom izvo­đe­nju, ni­kad pri­je ni­sam osje­ti­la. Od ta­da pa do da­nas ta ze­lja za igrom i tim na­či­nom ko­mu­ni­ci­ra­nja sa dru­gi­ma me ni­je na­pus­ti­la.

NN: Da li je te­ško bi­ti glu­mac u RS?

ANA: Iz glu­ma­čkog ugla ne vi­dim ni­ka­kvu ra­zli­ku u pris­tu­pu po­slu ili sa­mom ra­du na ulo­zi. Tre­ba­lo bi da se tru­di­te da sva­ki put da­te svoj ma­ksi­mum u tom tre­nut­ku, bi­lo da igra­te u Ba­nja­lu­ci ili Lon­do­nu. Kad bismo raz­go­va­ra­li iz ugla pro­du­kci­je, e to je sa­svim dru­ga pri­ča i svi­ma je va­ljda ja­sno ka­kvo je sta­nje. Ma­da mo­ram pri­zna­ti da se za­dnjih go­di­na stva­ri kre­ću na bo­lje i na tom pla­nu.

NN: Od ka­da ste di­plo­mi­ra­li igra­li ste u ve­li­kom bro­ju pred­sta­va. Ko­ja Vam je os­ta­la upe­ča­tlji­va?

ANA: Za sa­da mo­gu da iz­dvo­jim dvi­je pred­sta­ve ko­je mi naj­vi­še zna­če i ko­je su me od pro­ce­sa ra­da pa do re­zul­ta­ta naj­vi­še na­uči­le i u ko­je naj­vi­še vo­lim da igram. To su "Go­spo­đi­ca Ju­li­ja" u re­ži­ji Đur­đe Te­šić, Na­ro­dnog po­zo­ri­šta RS, i "Ži­vo­tinj­ska far­ma" Ale­kse­ja Lje­jav­skog za re­per­to­ar ve­čer­nje sce­ne Dje­či­jeg po­zo­ri­šta RS.

NN: Glu­mi­li ste u nekoliko stu­den­tskih fil­mo­va. Vi­di­te li se na ve­li­kom fil­mskom pla­tnu?

ANA: Mi­slim da se ge­ne­ral­no naj­ve­ći broj glu­ma­ca naj­slo­bo­dni­je osje­ća u po­zo­ri­štu, pa i ja. To je za­to što ima­te do­vo­ljno vre­me­na da pro­ba­te šta vam pa­dne na pa­met, jer iako odmah ne na­đe­te pra­vo rje­še­nje, svje­sni ste da će te su­tra opet bi­ti pro­ba. Čak i ka­da pro­đe pre­mi­je­ra ima­te pra­vo na ma­le izmi­je­ne. Ra­di­la sam sa­mo je­dnu se­ri­ju "To to­plo lje­to" iz mog is­kus­tva mo­gu re­ći da u toj for­mi glu­mac ne­ma baš do­vo­ljno pros­to­ra za de­ta­lje. To se de­ša­va jer se za ma­lo vre­me­na mo­ra ura­di­ti mno­go po­sla. Ali to zna bi­ti i uzbu­dlji­vo, jer znaš da imaš ne­ko­li­ke šan­se da ura­diš sce­nu, pa je ti­me iza­zov ve­ći. Ni­sam ima­la is­kus­tva na fil­mu, osim stu­den­tskih. Mi­slim da je film ma­nje su­rov pre­ma glum­cu od se­ri­je i ra­do bih se opro­ba­la i u toj for­mi.

NN: Da li ste upo­zna­ti sa sni­ma­njem fil­ma "32. decembar" re­ži­se­ra Sa­še Haj­du­ko­vi­ća? Šta mi­sli­te o fil­mskoj in­dus­tri­ji RS, sce­na­ri­ju za prvi po­me­nu­ti du­go­me­tra­žni film ko­ji će ina­če bi­ti prvi u RS?

ANA: Ni­sam ima­la pri­li­ku či­ta­ti taj sce­na­rio, ali po­zna­jem ve­ći dio eki­pe ko­ja ra­di na tom fil­mu. To su ve­ći­nom mo­je ko­le­ge sa Aka­de­mi­je, od ka­mer­ma­na, re­di­te­lja i glu­ma­ca, mi­slim da je sa­mo čo­vjek ko­ji je za­du­žen za ton iz Srbi­je. To su ta­len­to­va­ni, kre­ati­vni lju­di i ako su sa fi­nan­sij­ske stra­ne pri­če za­tvo­ri­li bu­džet za film, ne­mam ra­zlog su­mnja­ti da će na­pra­vi­ti do­bar film. Dra­go mi je što su to na­še sna­ge, jer to što ima­mo Aka­de­mi­ju i ima smi­sla je­di­no ako lju­di ko­ji je za­vrše ima­ju pri­li­ku da ra­de ono za šta su se ško­lo­va­li.

NN: Da li se pre­ma Va­šem miš­lje­nju ula­že do­vo­ljno u fil­mski in­dus­tri­ju RS? Šta mi­sli­te o BLIFF-u i da li Ba­nja­lu­ci ne­dos­ta­je još fil­mskih fes­ti­va­la, po­zo­ri­šta, bi­os­ko­pa...?

ANA: Do sa­da se ula­ga­lo vrlo ma­lo i to spo­ra­di­čno, bez ne­kog pla­na, to su bi­le ko­pro­du­kci­je sa Srbi­jom. Na­dam se da će za­ko­no­dav­stvo RS ko­jim se ure­đu­je oblast fil­mska dje­la­tnost i ki­ne­ma­to­gra­fi­ja, a ko­je je u fa­zi pri­pre­me, svo­ri­ti pre­tpos­tav­ku za ra­zvoj do­ma­ćih sna­ga u fil­mskoj dje­la­tnos­ti i da će se u bu­du­ćnos­ti vi­še sred­sta­va ula­ga­ti u do­ma­će pro­du­kci­je. On­da će i pos­to­ja­nje fil­mskog fes­ti­va­la ima­ti smi­sla.

NN: Oku­ša­li ste se i na ma­lim ekra­ni­ma. Da li ste još an­ga­žo­va­ni kao TV vo­di­telj i šta mi­sli­te o no­vi­nar­stvu?

ANA: Vo­di­la sam in­te­ra­kti­vni kviz za dje­cu sko­ro dvi­je go­di­ne. Je­dan od ra­zlo­ga zbog ko­jeg sam se pri­ja­vi­la na kas­ting je bi­la zna­ti­že­lja. Za­ni­ma­lo me ka­ko sve to iz­gle­da i ka­ko ću se sna­ći u ulo­zi vo­di­te­lja u emi­si­ji ko­ja se emi­tu­je uži­vo. Mo­ram re­ći da je bi­lo uzbu­dlji­vo, ali i vrlo stre­sno upra­vo zbog te či­nje­ni­ce da je mo­gu­će da se bi­lo šta ne­pre­dvi­đe­no de­si, a is­to­vre­me­no si od­go­vo­ran i mo­raš nas­ta­vi­ti emi­si­ju ta­ko da pu­bli­ka to ne vi­di. Od sa­go­vor­ni­ka u slu­ča­ju kvi­za ko­ji sam vo­di­la je pu­no za­vi­si­la emi­si­ja, tj. da li je dje­te s ko­jim raz­go­va­ram elo­kven­tno, sti­dlji­vo ili je­dnos­ta­vno ne­ra­spo­lo­že­no da u tom tre­nut­ku raz­go­va­ra. Na­ra­vno da se i na sce­ni ne­ka­da de­ša­va­ju ne­pre­dvi­đe­ne si­tu­aci­je, ali u tom tre­nut­ku ne za­vi­si od pu­bli­ke ka­ko će se si­tu­aci­ja ra­zri­je­ši­ti, ne­go od vas i ko­le­ge ko­ji je na sce­ni.

NN: Na kra­ju nam re­ci­te svo­je pla­no­ve za bu­du­ćnost. Da li Vas us­ko­ro mo­že­mo oče­ki­va­ti u no­vim pred­sta­va­ma, a na­da­mo se i u fil­mo­vi­ma?

ANA: U mo­joj ma­ti­čnoj ku­ći tre­ba­li bi u mar­tu po­če­ti sa ra­dom na pred­sta­vi "Pe­tar Pan" i to­me se ra­du­jem. Ina­če, ri­jet­ko ma­štam o ne­koj kon­kre­tnoj ulo­zi ko­ju bih vo­lje­la do­bi­ti. Na­uči­la sam da mi se na tom pla­nu de­ša­va­ju in­te­re­san­tne i do­bre po­nu­de kad ni­šta ne oče­ku­jem.