Ana Sofrenović je jedna od najpopularnijih glumica našeg glumišta, a svojim ulogama u filmovima "Nebeska udica", "Ubistvo sa predumišljajem", "Volim te najviše na svetu" i mnogim drugim obezbijedila je sebi zavidnu poziciju na glumačkim ljestvicama u cijelom regionu.
Pored uspješnog bavljenja glumom, Ana Sofrenović je potvrđena pjevačica, prevashodno džez i filmske muzike. Godine 1999. odselila se u London s mužem, glumcem Draganom Mićanovićem i kćerkom, ali nije prestala da radi u Srbiji. Ostvarila je zapažene uloge i u Engleskoj, gdje je glumila u serijama "Ultimate Force" te "Holby City" u kojoj je tumačila lik Marije Ovčar od 2000. do 2002. godine. Kao pjevačica debitovala je u filmu "Kaži zašto me ostavi" iz 1993. godine. Ipak, srce i životni poziv doveli su je opet u njen Beograd... Trenutno radi na profesorskoj karijeri, a u intervjuu za "Nezavisne" Sofrenovićeva govori o svojim najvažnijim ulogama, iskustvu, životnom putu, odlasku u London i problemima s kojima se susrela te trenutnoj situaciji.
NN: Jednom prilikom ste rekli da su od svega što ste uradili "Ubistvo sa predumišljajem" i "Nebeska udica" za Vas najsnažnija i najznačajnija ostvarenja. Zbog čega je to tako? Ima li to veze sa saradnicima, glumcima, izazovom ili prosto zbog perioda i tematike kojom se ti filmovi bave?
SOFRENOVIĆ: Kada su u pitanju uloge, i dalje mi je najdraža uloga Jeje u filmu "Ubistvo s predumišljajem". To je moja prva velika filmska uloga i smatram to velikom srećom što sam bila izabrana da je odigram pored Dragana Mićanovića, Sergeja Trifunovića, Branke Katić i Nebojše Glogovca, da ne pominjem naravno i sjajnog Radeta Markovića, Raleta Milenkovića i Nadu Blam. To je bio i veliki produkcijski poduhvat Ljubiše Samardžića i poslednji tekst Slobodana Selenića. I prva režija Gorčina Stojanovića. Sećam se da nisam osećala nikakvu tremu, toliko sam imala poverenja i u scenario i u celu ekipu filma. Taj film je zaista obeležio jedno doba koje je bilo teško i izazovno za sve nas s ovih prostora. Priča koja govori o vremenima dva rata na istom prostoru sa samo pola veka između, i koliko istorija stalno služi kao lekcija i ljudi koji nikako da nauče kako da izbegnu ratove, koji unazade društvo u svakom smislu. I film "Nebeska udica" govori o životu pod bombama i emigraciji u mirnije prostore od onih koje rat izaziva. Oni koji odu i oni koji ostaju, a i jedni i drugi duboko pate. To smatram važnom ulogom jer je film snimljen samo dva meseca posle bombardovanja, a ja sam ga prošla sa mojom kćerkom Ivom u rukama, koja je tada imala šest meseci. Moja porodica se za vreme snimanja filma spremala da se preseli u London. Simbolika koju taj film ima u mom životu je neopisiva. I dan-danas me s osmehom mnogi nazivaju Tiki, što je nadimak žene koju sam igrala u tom filmu. Nekima se dopalo što je otišla da bi pokušala da pruži sinu bolji život, a nekima ne. I to je ostalo sve do danas. Ali publika pamti taj film, i to publika raznih generacija.
NN: Vaše djelo je prepoznato u cijelom regionu... Ipak, u jednom trenutku sa svojim tadašnjim partnerom, takođe glumcem Draganom Mićanovićem, odlučujete da započnete život u Londonu. Koji su to bili prelomni trenuci u Vašem životu i kako je sve to uticalo na Vašu dalju karijeru i život?
SOFRENOVIĆ: London je bio posebno iskustvo. Na početku veoma traumatično jer sam još nosila traumu bombardovanja, a u isto vreme sam postala i mlada majka. Takođe, morala sam da se fokusiram i na bebu i na audicije i karijeru, jer u Londonu nema odmora, skup je grad i mora da se radi. Tako sam između menjanja pelena i šetnji parkom te prvih koraka moje kćerke Ive išla na audicije i morala svojski da se potrudim da delujem zainteresovano za rad. Iako sam ambiciozna i volim da radim, u tom trenutku sam bila preplavljena traumom i strahom. Ali uspela sam to da prevaziđem i dobijala sam uloge. London me u tom smislu osnažio i naučio kako je to raditi sa velikim produkcijama poput BBC-a i ITV-a, ali me naučio i da moram da nađem svoj prostor i razvijem sve svoje talente najbolje što mogu. To je i uticalo na povratak u Beograd jer u tako skupom gradu je teško napraviti sebi prostor za istraživanje u različitim izvođačkim umetnostima, a to je upravo ono za čim sam imala veliku potrebu. To mi je omogućio Beograd - da putujem, istražujem i razvijam se dalje.
NN: Onima koji Vas prate čini se da ste uvijek nekako blizu muzike. Radite na više "frontova" već dugo, a muzika je jedan od njih. Nastupali ste na brojnim istaknutim koncertima i operama, ali na kraju ili početku šta su u stvari muzika i gluma za Vas, zajedno i pojedinačno?
SOFRENOVIĆ: Gluma i muzika su mi podjednako važne kroz čitavu karijeru, ali sam se više orijentisala ka muzici jer su mi se u tom prostoru više pružale prilike da se razvijam. Naravno da je iskustvo koje imam kao glumica uvek igralo veliku ulogu u mojim istraživanjima i nastupima. Uradila sam i nekoliko autorskih projekata, gde sam pokušala da zbližim glumu i muziku na neki svoj poseban način. I to sam istraživala još od 2005. godine, kada sam se preko radionice za izvođače susrela sa radom kompozitorke i vokalistkinje Meredit Monk. Ona mi je od tada velika inspiracija i velika podrška. Verovala je u mene da mogu da napravim svoj put i pored toga što dolazim iz nekog, da kažem, mejnstrima kad su gluma i muzika u pitanju. I ta podrška, kao i podrška Meri Hemond, osnivačice Katedre za muzički teatar na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu i fantastičnog vokalnog pedagoga, odredile su put moje karijere u svakom smislu. A u glumi najveću podršku dobila sam od filmskog sveta i tu sam dobila i najbolje uloge. Uvek se trudim da posle projekta jedne vrste uradim nešto potpuno drugačije i time iznenadim i sebe i svoju publiku.
NN: Važite za svestranu umjetnicu sa širokim spektrom interesovanja. Kakvo je zaista stanje s umjetnošću na našim prostorima?
SOFRENOVIĆ: Na našim prostorima je puno darovitih ljudi, a prostora za umetnost nema puno. Mislim, u smislu finansijske i svake druge produkcijske podrške. Umetnost se ne ceni dovoljno upravo zato što su sredstva za umetnost izuzetno ograničena, tako da svi mi koji pretendujemo da se bavimo umetničkim radom moramo da se naoružamo velikim strpljenjem i nekad napravimo kompromise sa komercijalnijim projektima, ne bi li mogli da uložimo u svoj umetnički rad. I to je ono za šta se nadam da će se u budućnosti promeniti.
NN: Čime se trenutno bavite, na šta ste fokusirani i kakav je Vaš dalji put?
SOFRENOVIĆ: Mislim da sam izabrala put u karijeri kojim se ređe ide i samim tim i teže, ali ispunila sam mnoga svoja očekivanja i osećam se ostvareno i zadovoljno svojim postignutim radom. Uspela sam maksimalno da iskoristim prilike koje su mi se pružale. Sada sam se okrenula profesorskom radu i predajem mladim glumcima. To me veoma ispunjava i daje mi mogućnost da biram projekte koje želim da radim.
NN: Kad pogledate u prošlost, da li ima nešto što biste promijenili što se tiče Vaše karijere, ali i uopšteno nekih životnih odluka? Koja je Vaša poruka?
SOFRENOVIĆ: Uvek mi je bilo važno u životu da mogu potpuno da stanem iza izbora koji napravim u životu i karijeri. Često sam pratila svoj instinkt i nikad nisam grešila kad bih pratila sebe i neki svoj osećaj za stvari, bilo da je u pitanju poslovni ili privatni deo mog života. I to je u stvari nešto što bih poručila i mojoj publici i vašim čitaocima: da uvek prate svoj osećaj jer onda možda neće uvek dobiti ono što žele, ali će sigurno dobiti ono što im je potrebno. U tome je, po mom mišljenju, najdublja mudrost življenja. Svako ima svoj put i treba uvek da se meri spram sebe, a ne spram drugih, jer niko drugi nema identičan put kao mi sami i to je moto koji me vodi kroz život.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
