Vanja Ejdus je jedna od najaktivnijih srbijanskih pozorišnih glumica u zadnjih nekoliko godina. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu, u klasi Gordane Marić.
Iako je pripadnica mlade generacije, to joj nije bilo prepreka da ostvari niz izuzetno ozbiljnih dramskih uloga. Dobitnica je Sterijine nagrade za najbolju žensku ulogu u predstavi "Hasanaginica", reditelja Jagoša Markovića, a kao stalnu članicu Narodnog pozorišta u Beogradu možemo je gledati još i u predstavama "Muke sa slobodom", "Tri sestre", te u čuvenom Šekspirovom komadu "Romeo i Julija", gdje s kolegom Nenadom Stojmenovićem tumači naslovnu ulogu.
Igrala je u filmovima "YU", "Beograd 011", "Gori vatra", "Krojačeva tajna", "Balkan Expres". Posljednja uloga van pozorišne scene je u TV filmu "Maska", po drami Miloša Crnjanskog, u produkciji RTS i režiji Marka Novakovića.
Bh. publika gledala ju je u predstavi "Plava Jevrejka" Isaka Samokovlije u režiji Stefana Sablića. U ovoj bosanskoj verziji priče o Romeu i Juliji, Vanja je tumačila lik zaljubljene djevojke Mirjam.
NN: Od kada ste na daskama koje život znače?
EJDUS: Na daskama sam od petnaeste godine, kad sam otišla u amatersko pozorište "Dadov". Tu sam radila četiri-pet godina, i onda sam upisala Akademiju, studirala i posle toga počela da se bavim ovom profesijom. Znači, to je bilo prije studija, na početku Gimnazije.
NN: U matičnom teatru već ste ostvarili lik hasanaginice, a u Geteovom "Faustu" uloge Margarete i Čovječuljka. U melodrami "Plava Jevrejka" tumačili ste lik zaljubljene djevojke Mirjam. Koja uloga Vam najviše odgovara?
EJDUS: Da, igrala sam u matičnom teatru - Narodnom, u "Hasanaginici", u "Faustu" Margaretu i Homonkulusa, igram sad u "Romeu i Juliji", igram u "Tri sestre". Ne mogu da kažem koja uloga mi najviše odgovara. Imam razne uloge, na različite načine mi odgovaraju. Neke mi po senzibilitetu odgovaraju, neke po misaonosti, neke mi odgovaraju po stavovima. Ja se trudim da igram uloge koje mi prvenstveno po senzibilitetu odgovaraju, da mogu da osetim šta je to u nekom osjećanju, pa onda to radim. Uglavnom, izbegavam uloge koje ne osećam.
NN: Glumite glavnu ulogu u "Plavoj Jevrejki" Isaka Samokovlije.
EJDUS: To je jako lepa priča, odnosno drama Isaka Samokovlije koja je dosta skraćena. Zapravo, njegova drama je bila jako velika, pisana po pripovetki, a Stefan Sablić, koji je ujedno režirao i adaptirao tekst, osmislio je da to više bude muzička predstava. Dosta je skratio tu dramu, izvukao samo pet-šest scena i nekako to upakovao s muzikom njegovog benda, sa sefarskim pjesmama i sevdalinkama. Tako da on to kombinuje i to je specifičan žanr koji je jako lepa zamisao. On treba da se razvija u tom pravcu. Kod nas se retko kombinuje živa muzika s predstavom.
NN: Ta predstava je nedavno premijerno izvedena u BiH. Kako je prošla u Srbiji?
EJDUS: Igramo u Jevrejskom kulturnom centru, gde dolazi uži krug ljudi; nije to toliko popularno u tom smislu. Uvek dolazi izabran krug ljudi koji je čuo za to i koga to zanima kao tematika, i koji je čuo za tu salu koja je relativno nova. Ova predstava je otvorila Jevrejski kulturni centar. Ali, igrali smo je u Zagrebu, te u Beču dva puta.
NN: Kako se osjećate u ulozi Mirjam? Njena sudbina i sudbina mješovitih brakova i veza aktuelna je i danas?
EJDUS: Da, mislim da je verovatno vama ovde još zanimljivija tema nego nama, prosto u smislu mešanja. U stvari, u pitanju su po meni predrasude. Ona se zove Plava Jevrejka. Ona je od Jevreja odbačena jer je plava što je potpuno besmislica; ne prihvataju je što je čudna i drugačija - što je predrasuda. Kakve veze ima što je plava?! Sa druge strane, hrišćani je odbacuju što je Jevrejka. U pitanju je besmislica svega toga. Potpuna besmislica.
NN: Igrali ste u dvadesetak predstava, a imali ste uloge i u filmovima. Šta je, po Vašem mišljenju, zahtjevnije i bolje - film ili pozorišna predstava?
EJDUS: Ne mogu da poredim šta je zahtevnije, to je potpuno druga vrsta posla i koncentracije. Imam više iskustva u pozorištu nego na filmovima, malo nešto s televizijom. Mislim da je zahtevnije pozorište, ali snimanje može da bude napornije tako da je u tom smislu drugačije, prosto neuporedivo. U pozorištu imaš dugu pripremu, dva-tri meseca procesa da bi došao do nekog rezultata. Međutim, u filmu se zapravo pripremaš na nekim probama ali moraš odmah i jedan na jedan da to odigraš. Pozorište je druga vrsta procesa.
NN: Nisu Vam strane ni dječje scene; bili ste Zvončica u "Petru Panu", Princeza u "Vilenjaku", Alisa u zemlji čuda. Kako se osjećate u ulozi djeteta?
EJDUS: Da, igram u dečjim predstavama. Volim da igram za decu. Igram često i dečje uloge. Meni je to jako uzbudljivo zato što puža drugu vrstu slobode i mašte, koja po meni treba da se koristi inače u pozorištu. Kad radiš za decu, neko rasterećenje i slobodu osećaš, vuče te da budeš hrabriji, maštovitiji, što deca umeju da osete, da te podrže. Deca su najiskrenija publika.
NN: Pripadate grupi veoma angažovanih glumaca. Da li Vam je zamorno da se transformišete iz večeri u veče?
EJDUS: Kako kad mi je zamorno da se transformišem. Zavisi. Sad sam bila u nekim privatnim akcijama, udala sam se prije nekoliko dana za Ivana Kostića, pa nisam išla da glumim. U principu volim da se transormišem.