BANJALUKA - Dragan Bjelogrlić je reditelj i producent filma "Čuvari formule" u kojem je igrao i manju ulogu Aleksandra Leke Rankovića, potpredsjednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije i šefa obavještajne službe ove zemlje.
Film je u utorak naveče premijerno prikazan i u Banjaluci, tačnije u "Cineplexxu Palas", i tom prilikom Bjelogrlić je zajedno sa glumačkom ekipom boravio u gradu na Vrbasu, gdje se poklonio publici, te razgovarao sa novinarima.
Film prati nuklearnu nesreću u Vinči 1958. godine, kada u jeku hladnoratovske krize grupa naučnika iz Jugoslavije radi na tajnom projektu izrade atomske bombe.
Sticajem nepredviđenih okolnosti naučnici bivaju izloženi smrtonosnoj dozi zračenja, zbog čega ih jugoslovenska tajna policija odvodi na liječenje u kliniku "Kiri" u Parizu. Tu će doktorski tim na čelu sa profesorom Žoržom Mateom, kao i "obični" ljudi iz Francuske, dati nadljudske napore i pokazati veliku humanost kako bi naučnici došli do ozdravljenja. Ovaj slučaj u istoriji medicine ostao je zabilježen kao prvi slučaj uspješnog presađivanja koštane srži, ali su tajne policije dvije zemlje zataškale slučaj, tako da je ova priča, kolokvijalno rečeno, prošla ispod radara.
Film je rađen po romanu doktora Gorana Milašinovića "Slučaj Vinča", koji je objavljen 2017. godine. Po sopstvenom priznanju nakon čitanja knjige koje je trajalo jednu noć Dragan Bjelogrlić je odmah znao da će od ove priče napraviti film.
Scenario su po romanu, osim Bjelogrlića, pisali Vuk Ršumović i Ognjen Sviličić, a najvažnije uloge u filmu igraju Radivoje Bukvić, Aleksis Manenti, Lionel Abelanski, Žeremi Lahert, Olivijer Bartelemi, Ane Sara, Ognjen Mićović, Jovan Jovanović, Alisa Radaković i Predrag Miki Manojlović.
Bjelogrlić je gostujući u Banjaluci pričao o odnosu fikcije i stvarnosti u ovoj priči.
"Nismo se u toku snimanja opterećivali mnogo činjenicama i stvarnim događajima. Naravno, sve glavne činjenice su u filmu ispoštovane, tako da smo pratili ono što se zaista desilo. Međutim, mnogo veći posao je bio kako uklopiti toliki broj likova i odnose među njima, a opet tu je nekoliko slojeva priče i žanrova. Tu je i drama i melodrama i triler. Ovo je sigurno najteži posao za mene kao reditelja, jer film je klaustrofobičan, dešava se u bolnici uglavnom, u jednom uzanom prostoru. Obiluje scenama bolesti i scenama lečenja, koje nisu baš prijatne za gledanje. Ja sam sve vreme imao u glavi kako da to prebacim na drugi nivo, a to je nivo emotivnog, a ne da toliko bude zastrašujuće", ispričao je Bjelogrlić, koji je izrazio zadovoljstvo što mu je to, po reakcijama u inostranstvu i u regionu, pošlo za rukom.
Zaista, film budi empatiju i emociju te ima humanističku poruku i pouku, a pored emotivog nivoa Bjelogrliću je, kako dodaje, bilo teško pomiriti više nivoa priče.
"Teško je bilo tri-četiri toka priče na kraju spojiti u jedan. Bilo mi je bitno da gledalac sve vreme zna šta gleda. U ovakvim pričama, kada ima više radnji, gledalac često može da se pogubi i da ne zna da li gleda film o pravljenju atomske bombe ili film o lečenju. Na kraju je nekako to bilo najteže i tu sam zahvalan i mojoj montažerki Mileni Predić koja mi je mnogo pomogla. Dugo smo montirali ovaj film i u montažnom smislu je to sprovedeno da bude jedna linija", istakao je Bjelogrlić.
On se osvrnuo i na to zašto je ovaj slučaj zataškan, ne samo u Jugoslaviji toga doba, nego u dobroj mjeri i u Francuskoj.
"Zašto je to tako kod nas - mogu da razumem, ali zašto je bilo u Francuskoj - to ne mogu. Sada je film na svom internacionalnom putovanju i, recimo, u Lokarnu su se novinari najviše to pitali. Nikom nije bilo jasno zašto je u Francuskoj ova priča ostala ispod radara i zašto je jedan takav poduhvat ostao bez Nobelove nagrade. Ja sam to pitao i kćerku profesora Matea i ona mi je rekla kako njen otac prosto nije voleo nikada da priča o tome. On je ostao u vezi sa Srbijom. Lepo je da se to kaže", naveo je Bjelogrlić. On je otkrio manje poznate detalje o profesoru Mateu...
"Profesor je često dolazio u Beograd za vreme sankcija, za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji i za vreme bombardovanja Srbije. Donosio je citostatike i dva dana vikendom je vršio operacije u Bežanijskoj kosi bez ikakve nadoknade, tako da je ostao emotivno vezan za ljude iz naših krajeva, a o tom samom činu iz 1958. godine nije voleo mnogo da priča. Kada smo imali projekciju u Parizu bio je jedan novinar 'Le Figaroa', prišao mi je posle i rekao kako će se pozabaviti ovom temom, pa hajde da vidimo hoće li. Možda otvori neke tajne arhive koje su verovatno tamo dostupne", kazao je Bjelogrlić. Reditelj i popularni glumac odgovorio je i na pitanja "Nezavisnih" da li smatra da će "Čuvari formule" izbrisati razliku između arthaus i komercijalnog filma, što je uspjelo njemačkom filmu iz 2006. godine "Život drugih", koji je u neku ruku bio Bjelogrlićeva referentna tačka.
"Publika voli film, jako dobro reaguje, dolazi u bioskope. Mislim da nije realno za ovaj film očekivati neke rekordne rezultate jer nije tako pravljen, nije takva tema, ali ako jedan arthaus film napravi veliku gledanost, to je nešto što se često ne dešava. Obično imamo podelu na komercijalne filmove i na autorske filmove. Jako retko imamo priliku da vidimo jedan autorski film koji publika voli. Ja sam zato i voleo film 'Život drugih'. I ne samo zato, nego i zbog toga što je to jedan od najboljih filmova koje sam ikad gledao u životu. On mi jeste bio referentan u načinu kako se može ispričati jedna autentična drama, s autentičnim likovima, a da bude nekako i arthaus i da bude zanimljiva publici. Videćemo, mislim da je još rano davati prognoze, a ja se nadam da će naš film naći put i do ozbiljnijeg broja publike", ispričao je popularni Bjela, osvrnuvši se i na sam naslov filma koji je u radnoj verziji glasio "Lančana reakcija". "Lančana reakcija" naime, na kraju, ostao je podnaslov filma.
"Film se prvo zvao 'Čuvari formule' pa onda kada smo krenuli ja sam rekao da će se zvati 'Lančana reakcija'. Kad sam ga završio, vratio sam se starom naslovu, nekako mi se svidelo. Lančana reakcija jeste nešto što je bit filma i 'Čuvari formule' nisu naslov na prvu, to mi je rešenje na drugu jer ta dva čoveka, ta dva naučnika, obojica imaju neke svoje formule, na kraju dođu do neke treće formule i čuvaju je i samo oni znaju kako je do toga došlo. Eto, zato mi se dopao taj naslov, ali ostavili smo u podnaslovu - lančana reakcija", riječi su Dragana Bjelogrlića.
Reditelj je pričao i o tome koliko su na samu atmosferu filma uticala ratna dešavanja u Ukrajini i u Pojasu Gaze, koja su neminovno dovela do novih nuklearnih prijetnji.
"Nova dešavanja nisu uticala na našu odluku da pravimo takav film. Mi bismo ga napravili i da nema ovih novih događaja jer bar mi na Balkanu znamo da hladni rat nikada nije prestao. On je samo dobijao svoje različite forme i nekako svakih trideset-četrdeset godina ima neke pikove. Sad se desio taj pik i, kao što vidimo, kada jednom krene hladni rat žarišta se samo umnožavaju. Čitao sam jednu analizu kada je počeo rat u Ukrajini. U 'New York Timesu' je tad jedan novinar napisao da možemo vrlo brzo očekivati Bliski istok. Nadam se da će nas ovaj put preskočiti. U svakom slučaju to je naš film učinilo aktuelnijim nego što bi inače bio", misli Bjelogrlić.
Kako se Dragan Bjelogrlić deceniju unazad zalagao za osnivanje filmskog centra Republike Srpske interesovalo nas je da li je pozdravio njegovo osnivanje prije dvije godine pod imenom Audio-vizuelni centar Republike Srpske.
"To je krucijalno. Nemam neki intenzivan kontakt sa ljudima iz Centra, ali naravno da sam pozdravio osnivanje. Vi novinari ste svedoci koliko sam o tome pričao dok ga nije bilo i koliko su obećavali - a nije se desilo. Koliko vidim, sada su aktivni i rade. Nemaju dovoljno novca, što je greota. Mislim da zasad sa novcem koji imaju ne mogu da razviju neku autentičnu filmsku scenu, a siguran sam i znam da ovde postoji veliki potencijal. Nekako ovde stvari idu sporije nego što bi trebalo, ali za početak dobro je da postoji Audio-vizuelni centar Republike Srpske. Nadam se samo da nećemo čekati još deset godina pa da imaju i pare. Šizofreno je da imate škole koje školuju ljude za određeni posao, a da nemate instituciju koja daje taj posao. Onda šta ćete s tim ljudima, oni moraju da idu van Banjaluke da bi radili svoj posao. To nije logično, ali da je samo to da nije logično lako bismo", zaključio je Bjelogrlić.
